Obaveštenje

Drage moje komšije.

Odlučila sam malo da se posvetim široj pripovedačkoj formi. Zato me i nema ovih dana.  Pisanje na blogu dovelo me je do toga. U narednom periodu posvetiću se pisanju svog prvog romana i neću biti toliko prisutna na  wordpressu.

Dala sam sebi rok od tri meseca da završim roman koji sam započela. Eto od mene toliko. Dolaziću ponekad jer ipak ste vi moje komšije i mnoge od vas sam nekako baš zavolela.

Advertisements

Pismo iz Pričinovića-Moreuz Tajni- treći deo

 

Jutro pred početak 73.priče obeležio je svojim besom bog oluje Stribor. Razduvao se kao nikad pre toga i ostavio bez krova nad glavom mnoge Pričinovčiće. Vešte žene i vile probale su da ga urazume i umilostive. Stribor nije hteo da sluša, nije mogao. Njegov bes bio je toliko glasan u svom ispoljavanju da nežni glasovi naših žena nisu mogli da ga ukrote. Prvi put  u istoriji Pričinovića žene nisu umele urazumiti  nekog Boga. Pričinovićima je zavladao strah. Mi za strah unutar naše postojbine ranije nismo znali. Sav strah bio je vezan za svet van naših granica. Strah je do tada bio najkorisniji malter,vešto uzidan u svaku pripovest  i na taj način uklonjen iz stvarnosti Pričinovića. Ljudi veruju da je Striborova divljačka vladavina potrajala punih jedanaest priča. Svaka od njih bila je konfuznija i uplašenija od prethodne i zato je brzo zaboravljena. Tokom tih jedanaest priča Pričinovčići  su malo po malo gubili uverenje da njjhove vile umeju pričati sa bogovima. Gubitak tog uverenja promenio je percepciju stvarnosti. Ja ti ne mogu sa sigurnošću tvrditi da su te priče  postojale jer do današnjih dana ni jedna nije sačuvana. Ono što jeste sačuvano to je priča koju smo nazvali 72. od postanka.

Priču je zapisala  poslednja žena koja je umela pričati sa bogovima. Ta priča je nastala nakon njenog razgovora sa bogom Striborom. Postoji čvrsto uverenje da je nakon zapisivanja te priče i ona nestala da bi postala sastavni deo naših legendi. Njeno ime bilo je Vilenija  i njeno umeće veliko i slavljeno i dan danas.

I ti se sad sigurno pitaš što ti pričam i ovu 72. priču ali budi strpljiv. Ja sam uveren da u ovoj priči leži koren naših prvih neslaganja i nerazumevanja sa Tautlandjanima.

Nesrećna ljubav Stribora i Simelme

Prilikom raspodele sveta starih bogova, Striboru je pripala velika čast da stražari na kraju sveta. Tu čast zaslužio je svojom velikom snagom i umećem. On je mogao sa kraja sveta da pošalje vetar onoliko daleko koliko se ceo svet proteže. A imao je dovoljno oštro oko da je i najudaljeniju šumu mogao videti bez naprezanja. Bio je strog i pravedan sudija i  svi okupljeni bogovi verovali su da će umeti da oceni kom čoveku da ponudi još jednu šansu a koga da pošalje da robuje Černobogu dok je sveta i veka. Samoća mu nije smetala jer je lako dahom dolazio do svakoga.

Simelba, najveća zavodnica staroga sveta, dobila je zadatak da čuva moreuz Tajni i bude prva opomena zalutalim ljudima. Moreuz Tajni se svojim krajem graničio sa početkom Striborovog carstva. Njenog pogleda plašili su se i neki manje jaki bogovi ali ne i Stribor. Tako su njih dvoje združeni za večnost.

Ljudi su retko u stara vremena stupali na teritoriju njihovog združenog carstva. Najčešće se to dešavalo slučajno. Neko bi zalutao i ne znajući da svojim korakom narušava mir Moreuza Tajni. Oni bi se malo poigrali s nesretnikom da skrate vreme i dokažu da su još uvek bogovi vredni poštovanja a zatim bi ga slali nazad u njegov svet. Zahvaljujući tome tokom mnogo priča od postanka Pričinovići su  uživali njihovu zaštitu a moreuz Tajni je dugo bio neprelazna prepreka nekim drugačijim ljudima.

Simelba i Stribor su se lako zavoleli i bez straha uživali u svojoj ljubavi. Ona je uživala u njegovoj snazi on u njenom zavodničkom pogledu. Savršeno su nadopunjavali jedno drugo i razumeli se bez puno reči. I tako bi to potrajalo do današnjih dana da nije bilo velike seobe Tautlandjana. Stribor i Simelma bi nastavili uživati u svojoj velikoj ljubavi a mi bi nastavili verovati u moć naših vila i veštih žena da pričaju sa bogovima.

Želim da verujem kako postoji neki skriveni dobar razlog njihivog dolaska u Pričinoviće ali imam velikih poteškoća da u to poverujem. Najčešće kad mislim na Tautlandjane mislim na veliku najezdu skakavaca iako to nema puno smisla. Par stvari moraš da znaš o Tautlandjanima pre nego nastavim 72. priču.

1. Oni nisu ni onda imali iste bogove kao mi, a nemaju ih ni danas.

2. Oni se uvek drže skupa i izdvojeno, od kad su došli pa sve do današnjih priča.

3. Duboko su vezani za zemlju svog porekla i spremni su da kroje lažne priče kako bi mesto na koje su došli nazvali delom svoje zemlje.

4. Ne vole i ne poštuju Pričinoviće i stalno šire laži o nama kao zemlji i nama kao narodu.

5. Iako već hiljadama priča postojimo na istom podneblju  izmedju nas i njih je neprelazna kulturološka i jezička barijera.

6. Mržnja prema Pričinovčićima predstavlja osnov njihovog nacionalnog identiteta.

7. Mi zahvaljujuću 72. priči znamo da su Tautlandjani uništili naše stare bogove.

Ljubavna idila Stribora i Simelme bila je naš najveći štit. Zahvaljujuću toj ljubavi naši usevi uvek su bili bogati,  zemlja plodna. Nismo ni za strah i strepnju znali. Poštovali smo njihovu ujedinjenu snagu   a svaka  stota priča bila je pričana da bi se proslavio dan njihovog ujedinjena. Na dan njihove priče naše vile bi im poklanjale najboljeg ovna. To je bio naš zavet i naša sigurnost da će i idućih sto priča proteći mirno i lako zahvaljujuću njihovoj zaštiti.

Treba da znaš da nismo mi krivi za Striborov bes. Ni jedan Pričinovčić nikad nije kročio u Moreuz Tajni. Striborov bes je posledica čudesnog putovanja Tautlandjana i njihove velike seobe koja ih je i dovela na naše tlo.

O njihovom putovanju detaljnije ću ti ipričati u 73. priči.

Zapis Vilenije vezan je za poslednje Striborovo obraćanje nama. Stribor je tokom njihovog bezočnog putovanja izgubio Simelmu i poslednji razlog da ostane i stražari na kraju sveta.

Za Stribora i Simelmu to je bilo jutro kao i svako drugo. Dobacivali su se stenama i prizivali more da bi uživali u zajedničkom plivanju. Plivanje ih je uvek spajalo. A voda davala snagu za nove izazove.

Iznenada planina je počela da grmi a more da se povlači daleko od Striborovog pogleda. Lišće je šaputalo dolaze neki drugačiji ljudi oni u vas ne veruju. Neverom vam pola snage uzimaju. Stribor se razbesneo, Simelma obradovala. Odavno nikom nije uzela razum pogledom, odavno nije isprobavala svoje snage na nekom ljudskom biću. Tvrdnju lišća da ti drugačiji ljudi za nju nisu ni čuli nije shvatala ozbiljno. Nije mogla da pojmi da neko u njenu snagu ne veruje!

„Stribore nemoj da besniš“. Vikala je Simelma povučena u središte Moreuza Tajni. “ Brzo ćemo se mi opet sastati, ne sumnjaj u snagu moga pogleda. Ta snaga je i tebe zavela, svakom smrtniku i razum će uzeti i poslati ga tebi na procenu. Ja sam Simelma meni ni manje jaki bogovi ne mogu odoleti. I ne brini moja ljubav je vezana samo za tebe.“

“ Ja u tvoju snagu i ljubav ne sumnjam voljena.“ Vikao je Stribor sa kraja sveta. „Ovih stranih ljudi je previše i dolaze iz sveta koji veruje u druge bogove. Budi pažljiva i jaka ja ti odavde ne smem pomagati. Središte moreuza Tajni pripada samo tebi. Ti si prvu štit i prva provera.“

U pola njihovog razgovora u moreuz Tajni nahrupilo je mnoštvo ljudi. Ni bogovi takve ranije ne videše. Crnomanjasti, oniski, očiju mračnih ko prezrelo kestenje. Ispred svih stupao je najviši medju njima. Imao je krupne beonjače i ožiljak na desnom obrazu koji se protezao do desnog oka. Stašan i namrgodjen ko odbegli Černobogov rob.

„Slušaj Simelma mi znamo da ti čuvaš ovaj prolaz  ali mi ovim putem moramo proći. Za nas u našoj postojbini više nema mesta i zato putujemo. Tražimo novo mesto za život i došli smo da ti nešto predložimo. Ti pokušaj mene zavesti pogledom, ako to uspeš svi ćemo se vratiti odakle smo došli a ja ću ostati da služim vašim bogovima onako kako ti odlučiš da treba. Ako ne uspeš da me zavedeš pustićeš nas sve da s mirom prodjemo kroz moreuz Tajni.“

„Simelma, to je klopka ne pristaj na te uslove.“ Vikao je Stribor sa kraja sveta. Simelma zanesena lakoćom zadatka koji joj je predložen nije slušala Stribora. Jedino što je želela bilo je da što pre završi ovu farsu i vrati se voljenom. Ljubav joj je zamaglila moć rasudjivanja.

„Dogovoreno. A kako ti je ime ti hrabri čoveče?“

„Ja sam Tautland prvi, i ovi ljudi koje vodim samo su deo velikog i moćnog Tautlandskog plemena.“

„Pridji bliže Tautlande prvi, da bih te zavela trebaju mi tvoje oči.“

Oslanjajući se na štap korak po korak je prilazio dok se nije našao tik uz Simelmu. Ona ga je pažljivo posmatrala trudeći se da svojim očima da najzavodljiviju notu. Trudeći se da mu zarobi dušu bojama čarobne nemoguće ljubavi. I što se više trudila to je moreuz Tajni pistajao sve širi i svetliji. Tautland prvi je ćutao ne pomerajući se ne trepćući. Simelmu je hvatala panika jer šta god da je pokušala ovaj č0vek pred njom ostajao je ravnodušan. Njena snaga je pred njim kopnila da se nikad više ne povrati. Uskoro je od nje ostala samo bela prozirna odežda. Isparila je kao da nikad nije postojala. U zadnjem trenutku pitala je nemoćno i uplašeno.

„Kako?“

„Jednostavno je. Ja sam slep i tvoje oči ne mogu videti. Ti na mene nisi mogla nikako uticati. Odgovorio je Tautland prvi…

Stribor je postao lud od gneva. Takvo nepoštovanje prema bogovima je potpuno nezamislivo. Tautlandjani svoju storiju van granica svoje zemlje započeli su bezočnom i gnusnom prevarom koja je zauvek razdvojila Stribora od njegove voljene. Njegov bes trejao je pričama. Pokušao je i ceo moreuz Tajni potpuno srušiti i tako zabraniti prolaz ljudima iz drugog sveta. Zato smo mi u Pričinovićima i osetili odjeke njegovog besa… Ali to je deo 73. priče i detaljne storije njihovog putovanja…

 

Nastaviće se….