Komad plavog neba

komad plavog neba             U  malom sremskom selu živeo je čovek koga su svi iz nekog razloga prozvali Ajdared. Njegovo pravo ime niko odavno i ne zna. Njegova generacija odavno se istanjila, po svetu rasula. Ajdared provodi svoje dane tiho i mirno. Nema on bog zna šta, ali ono što ima, ume da ceni i voli. Nije se nikad ženio,a ako je nekad za ženama i jurio to je davno zaboravljeno. Njegova jedina ljubav su biljke. Mali voćnjak, desetak stabala kruške, par stabala šljive i neki limun koji je davno doneo od prijatelja iz dalmacije i koji se već godinama, uz svesrdnu podršku vlasnika, bori da opstane na tlu koji nije njemu namenjen. Čiča Ajdared voli taj limun čini mi se više od svega. To je sve što njega zanima i sve što od sveta želi, više mu ne treba. Ispod limuna stavio je mali drveni stočić i dve stolice i tu on provodi dane, često žmureći i ćuteći satima. Ponekad glasno uzdahne, izgovori povremeno: „E tako ti je to bilo ondak, a sade…“, rečenicu prekida u pola, kao plašeći se tog „Sada“. Zatim ponovo žmuri i kroz trepavice meri snagu sunca. Ponekad se čini da izmedju čiča Ajdareda i njegovog limuna postoji tajni sporazum. Obojica znaju da im tu nije mesto i obojica istrajni da na tom mestu zauvek ostanu.

Povremeno svrati komšija na „dobru ljutu“, jer zna se- niko takve rakije u selu nema. Reč po reč – krene priča. Video je on sveta, više nego što je ikad želeo. Davno je on iz svog sela otišao i svašta u tom svetu proživeo. Ništa se za njega nije zalepilo. Ni dani u Nemačkoj fabrici, ni dani provedeni u potpalublju velikoga broda, ni prljavi dokovi, ni psovke mornara, sve je to sad za njega kao priča nekog drugog čudnovato povezana sa njegovim sećanjem… Uvek je o svom selu mislio i stalno sanjao da se vrati. Bilo je teško. Strani ljudi, strani običaji, a on nit jezik zna nit ima volje da ga nauči, a mora. Dinar je teško zaradjivao i lako trošio. Čim ga dobije, a on u kafanu sa srpskim jelima i srpskom muzikom, pa tri dana banči dok mu džepovi ne ostanu prazni, a duša pusta. I tako godinama…

Sad je dobro. Tu gde je ni iz dvorišta svoga ne izlazi. Kad se vratio obnovio je staru očevu kuću i našao mir pod stablom limuna. Ništa mu ne treba više iz “ belog“ sveta. Za sebe je otkinuo komad čistog plavog neba.

Komšija ispija rakijicu, i sluša ga i ne sluša. Samo odjednom ustaje: „Aj čiča Ajdared vidimo se…“

„Vidimo se, pa svrati ti slobodno kad god ti je volja… a koji ti ono beše?“ Viče za njim, a čovek odlazi jer zna da je nepotrebno ime da mu ponavlja. Em Ajdared neće upamtiti, em je svako uvek dobrodošao kod Čiče na rakiji.

Sunce zalazi, ono letnje. Veliko, crveno, okruglo. Ajdared sedi na svojoj stolici. Žmuri i prebira po uspomenama.

Nedoumica

Upitnik Bijeljina - Bijeljina, Bosnia and Herzegovina    Uvek sam bila apa-drapa. Farmerke, kosa u rep, majica- što šira to bolja. Štikle ne podnosim čim dodje toplo vreme uvučem se u starke i iz njih ne izlazim do jeseni. Odgovara mi tako. Ne moram da mislim kako sedim ili na koji način držim cigaretu. Svi koji me znaju navikli su na mene takvu. Sve poslove koje sam radila u životu-a bilo ih je, uvek sam tražila tako da ne podrazumevaju poslovnu garderobu i  formalno ponašanje.Ali sad sam zagazila u tridesete, dok sam trepnula okom 35 mi se nasmejala u lice. Sutra idem na formalni poslovni sastanak. Otvaram orman i počinjem da paničim. Ona standardna panika koja se završava sa:“ Pa ja nema šta da obučem!“, Ona koju sam hiljadu puta začudjena posmatrala kod svojih prijateljica. Žena koja me pozvala na sastanak, izuzetno prijatan razgovor završila je sa: „Molim vas nemojte dodji u patikama i farmerkama, mi smo ozbiljni ljudi i držimo do  poslovnog imidža.“

Ne, naravno. Pa to se podrazumeva, odgovaram svojim najljubaznijim glasom.

U sebi mislim, budalo pa naravno da se podrazumeva! Shvati već jednom da nisi zbunjena devojčica, odavno si žena. I naravno istog momenta pomislim na svoju Seku. Najelegantnija žena koju znam. Poseduje tako fin i istančan estetski osećaj da bi joj pozavideli  i oni koji se time bave profesionalno. Osmeh mi ozari lice. U njenom ormaru pronaći ću sve što mi treba,  a ona će jedva dočekati da me pretvori u elegantnu ženu pa makar to bilo na jedan dan.  Možda je i vreme da tu ženu otkrijem u sebi, ako dobijem posao, htela ne htela moraću da menjam stil. Moja Seka bi rekla da gradim stil jer to moje opušteno apa- drapa ponašanje i nije stil. Ona smatra da oblačenje najbolje odslikava nečiji odnos prema životu,a ja sam previše opuštena i previše neodgovorna za svoje godine. Sve bih nekako da sačuvam dete u sebi, da vidim lepotu i izbegnem formalnosti. Pre ili kasnije svako mora da odraste. Ko zna možda je došlo vreme da i ja to učinim?

Jednog dana

 

oblak u jezeru

 

Svoje dane žvaćem u tišini.Sunce me probudi, zracima dodirne. Uveče, mesec me nežno pokrije. Izmedju plove reči; Sudaraju se, dodiruju se, pomeraju granice. Reči grade univerzume da bi ih već idućeg momenta srušile kroz cepanje atoma i ruganje još nenaseljenim zvezdama. U isto vreme  posmatram drvo trešnje i slušam kako cveta. Gušter mi prilazi da se zauvek sa mnom objasni:“ Pa dokle ti misliš svo sunce za sebe uzimati?“

Ma ne mislim ja ništa, evo pomeriću stolicu da i za tebe ima mesta.

Pomeram stolicu, zeleno mi bode zenice spotičem se o nekoliko reči koje su preživele kataklizmu.

Njeno čuveno:“ Jednog dana…“

Spotičem se …Zagrcnem se… Oči bi da kotrljaju ledenice. Nedam.

A da ti lepo uzmeš to svoje „jednog dana“, sedneš na njega i nekud odletiš? Šta misliš o tome?

Eto onda bih ja mogla da pokupim svoje prazno danas i nemoguće sutra i u medjuprstoru napravim dvorac od crne čokolade.

Gušter se rasteže na suncu kao da mi govori:

Eh, vi ljudi uvek se za najtužniju misao uhvatite….Uživaaaaj!

Vetar miluje grane trešnje. Žmurim.

Prijatelj

Nisu svi dani isti i ne kotrljaju se istom brzinom. Neki okupani suncem ostanu da nas čuvaju od onih koji ostaju  obeleženi  kišom i olujom.  Danas je dobar dan, vedar.  Danas ni težina nema volje da me bezobrazno podseti da je unapred izlila cigle za sledeći korak. Prepoznati prijatelja, šta ima vrednije? Ljudi često kažu:“ Prijatelj je onaj ko ume s tobom patiti“, ali ljudi, prijatelj je pre svega onaj ko se iskreno ume obradovati zbog tvoje radosti! Meni rame za plakanje nikad nije trebalo. Svoje težine žvaćem u tišini, svoje bolove prepuštam tastaturi. I zato kad ugledah čoveka koji se zbog mene iskreno s punim srcem obradovao, čoveka koji je umeo da stavi na stranu svoje nevolje da bi sa mnom radost podelio, moja se radost ustostručila….I onda smo tiho sedeli na terasi i pustili da nas sunce okupa svojom nežnošću!

Sunce

Odlomak iz romana „Pričinovići“

 

       

Legenda o Modrinskom moru

Hmmm…Tebi je poklonio poverenje. Neobično. Baš neobično. Oglasio se Klanjajući Bor, kad sam otvorio prvu stranicu. Dobro… Hmm.. Ipak je to Viter. On je uvek bio nepredvidljiv. Ista pravila važe kao i kod mog brata, onog koji je umalo dobio alergiju zbog tvoje nemarnosti!

Ma kako ti to znaš? Rekao sam zbunjeno.

Mi smo svi od istog drveta nastali i svi smo povezani. Povrediš jednog sve si povredio.

Koliko puta treba da se izvinim za tu nemarnost!? Stvarno mi je žao, posle sam prema njemu bio jako pažljiv.

Znam…E baš te je namučio. Sve po zasluzi. Nego dosta prazne priče.

U davna vremena, započeo je umesto mene i tiho se nasmejao.

U davna vremena, pre dolaska bogova na igralište,  današnji Pričinovići bili su velika nepregledna pustinja. Modrinsko more nije postojalo. Vode nije bio kilometrima okolo. Nepristupačni uslovi za život učinili su da  pustinju nasele samo škorpije i zmije. Poneki kaktus uspevao je da opstane neko vreme, ali bi ga pustinjske oluje potpuno uništile. Pustinjske oluje vladale su ovim krajem i u toj pustinji  merile svoju snagu. Umele su danima da kovitlaju pesak i premeštaju dine sa jednog na dugi kraj, iznova praveći nove peskasto zlatne oblike. Ako bi se primirili pustinja je mirovala danima. Bez kretanja i vreme je stajalo.

Jednog od tih mirnih dana u pustinju su stupili Lada i Triglav. Pesak je škripao pod njihovim nogama dok je razdragan Ladin smeh odjekivao pustinjom. Tek zaljubljeni nose u sebi čaroliju nemogućeg. Zbog toga sve što vide izgleda lepo i dobro. Tako se i njima ta pustinja učinila magičnom. Lada će kasnije postati boginja lepote i ljubavi. Triglav je u sebi nosio jedinstvo duha zemlje i neba. To jedinstvo učiniće da on postane zaštitnik još nenastaslih gradova i čuvar dobrih namera. U momentu stupanja na tle pustinje bili su dvoje zaljubljenih nesvesni svoje božanske prirode.

Hodali su vrelim peskom i zadirkivali jedno drugo.

Voliš li me, pitao bi raznežen Triglav.

Ma ko te to slagao, odgovarala vesela Lada.

Voliš ti mene, znam ja… samo nećeš da kažeš.

Pa ako znaš ja onda ne moram ništa reći.

Znam, ali bih voleo čuti.

I ja bih puno toga volela. Naprimer, da ovaj kaktus procveta, ili da saznam dokle seže ova pustinja. Već dva dana hodamo, a kraja joj ne vidim.

E kakva si… Baš teška na rečima.

Ali ne na delima. Njen veseli glas bi razbijao njegovu razneženost i ostavljao ga u čvrstom ubedjenju da mu je ljubav ipak uzvraćena.

Znao je da je ona u pravu. Davno je od nje dobio najveći dokaz ljubavi. Ostavila je sve za sobom i krenula sa njim u neizvesno putovanje. Nije morala. Mesto iz kog potiču odbacilo je njega, ne i nju. Ona nije htela da se od njega rastane i pošla je sa njim. Setivši se toga preko lica mu je prešao grč, a odmah zatim lice je naselio osmeh pun ljubavi i nežnosti.

Trebalo bi negde da zastanemo. Noć polako dolazi, a ovom pustinjom teško je i danju putovati.

Znam, čini mi se da  ispred nas ima uvala izmedju dve dine. Mogli bi tu da se odmorimo. Ulazak u ovu pustinju bio je greška.

Nismo imali puno izbora, Lado. Ne brini sve će biti dobro. Izaćićemo i iz ove pustinje kao pobednici, nije nam ovo prva prepreka, a još uvek smo zajedno.

Veče je zaklanjalo njihova zabrinuta lica. Sklupčani jedno kraj drugog, do pola zakopani u pesak, pokušavali su se ugrejati. Rastresit pesak brzo je gubio dnevnu toplotu.

Triglav je sklopio oči i setio se svega. Ne tako davno živeli su na drugom kraju sveta. U malom planinskom selu. Njegov otac bio je kovač i odmalena ga učio kovačkom zanatu. Njegove oči brzo su dobile boju vatrenih plamičaka, a ruke postale snažne.  Kad je napunio dvanaestu godinu postao je snažniji od oca, brži i jači od bilo kog dvadesetogodišnjeg mladića u selu. Njegova snaga plašila je seljane. Selom su se prenosile priče o njegovom ne ljudskom poreklu. Kako su godine prolazile tako su te priče postajale sve zlokobnije. Kad je napunio dvadesetu, svi u selu su ga se bojali i svi su verovali da je nečiste krvi od lošeg duha poslat. I njegov otac je u to verovao. Bio je potuno izolovan iako nikad nikom ništa loše nije učinio. I sam je ponekad mereći svoju snagu daleko u šumi postajao uplašen od te snage. Lako je mogao iščupati drvo iz korena ili pesnicom napraviti otvor u steni.

Ladu je upoznao sasvim slučajno, u šumi dok je golim rukama pravio cepanice za ogrev. U njenim očima nije bilo straha.

Zar ti nisu rekli ko sam ja, što se ne bojiš?

Hoćeš li me povrediti, pitala je znatiželjno.

Neću, naravno…

Pa što onda da te se bojim. Rekla je to tako vragolasto da se Triglav od srca nasmejao. Ona mu se pridružila u smehu i tako su postali prijatelji.

Za njihovo druženje niko nije znao. Sretali su se u šumi ili kraj izvora, uvek pazeći da ih seljani ne otkriju. I jedno i drugo znali su vrlo dobro da za njihovu ljubav neće biti razumevanja. Zavoleli su se lako, prirodno, kao da su jedno drugom namenjeni.

Jedno jutro Lada je došla uplakana.

Sa nama je gotovo. Udaju me za drvodeljinog sina. Sve je ugovoreno još mesecima unazad. Stvar bez volje i vlastitih želja, to je za njih žena. Pa makar bila i rodjena kći.

Ne brini, rešićemo problem. Lado, od tebe se ne rastajem. Večeras je proslava povodom dolaska proleća. Svi će biti tu i ja ću pred svima reći da te uzimam za ženu. Meni se niko neće suprotstaviti. Svi me se previše boje, čak i otac od mene zazire.

I mrze te i boje te se. Ako je strah jači od mržnje sve još može biti dobro.

Tu noć sukobio se sa pola sela. Nije hteo da se bije sa njima. Znao je da samo jedan njegov udarac može ubiti i najjačeg medju njima. Pustio ih je da iskale svoj bes. Lada je unezvereno plakala. Vatre su gorele na trgu i svaka iskra je još više palila vatru u njegovim očima. Njihove udarce nije osećao, i što su jače udarali on je više ostajao pri svom. Ladu ne dam! Uporno je ponavljao.

Kad je sve prošlo. Postidjeni svojim besom pognutih glava svi su ćutali. Njegov otac okrenuo je glavu da ga ne gleda.  Prišao mu je Vodja i rekao:

Odlazi, tebi medju nama nije mesto. Odlazi, vidiš kakvi smo zbog tebe postali.

Niste vi zbog mene takvi postali. Strah vas je sve pobedio. Mogao sam biti zaštitnik tvoga naroda. Sad i ja vidim da ovaj narod nije razlog mog postojanja.

I ja idem sa njim oče! Moje je mesto kraj njega. Vikala je gnevna i uplakana Lada.

Ako odeš ne vraćaj se. Nisi mi više kći, ako odeš!

Kad tako mora biti – neka bude. Pozdrav oče… Sećaj me se i pominji po lepome! Bilo ga je dovoljno za celi život.

Tako su njih dvoje krenuli na putovanje u potrazi za narodom koji će razumeti da snaga ne ide uvek uz zlo, a da se istinska snaga krije u dobrom i lepom.

Otvorio je oči. Kraj njega je tiho disala žena koja je sve ostavila u ime ljubavi. I kakve god da su prepreke još pred njima sa sigurnošću je znao da već ima sve ono zbog čega vredi živeti. Spustio je nežan poljubac na njeno čelo i duboko uzdahnuuo. Noć je postajala sve hladnija.

Hahahahaha, pa vas dvoje ćete se smrznuti. Kakvi ste vi to bogovi, trgnuo ga je iz polusna nepoznat glas.

Ko si ti? Mi nismo bogovi.

Ja sam kralj svih škorpija ove pustinje, a vama treba vatra.

Pucnuo je prstima i malu uvalu je brzo osvetljavala logorska vatra.

Hvala, rekao je zbunjeni Triglav. Nije znao da škorpije govore, još mu je teže bilo da prihvati da škorpije imaju kralja. Lada je sanjivo odmahivala glavom, zadovoljna zbog toplote koja se širila oko logorske vatre.

Nemoj mi se zahvaljivati, još uvek ne znaš šta te sa mnom čeka.

Zapalio si vatru. Spasio Ladin život. Kakva god sudba mene čeka, podneću je sa osmehom. Zašto si rekao da smo bogovi?

Pričali su mi o vašoj ljubavi i tvojoj dobroti i snazi. Pravi izazov za mene! Bogovi jeste, samo još nije nastao narod koji će u vas verovati.

Znači moja potraga je uzaludna?!

Nije…Triglave, uzaludna. Tvoja potraga je upravo završena.

Rekavši to zabio je otrovnu žaoku pravo u njegovo srce. Lada je vrisnula. Nemo pitanje čitalo se u svakoj pori njenog prelepog lica. Suze su ispunile njene biserno plave oči.

Zašto?… Tebe zanima zašto? Mnogo ste više ljudi nego bogovi… Tipično ljudsko razmišljanje… Plači Lado! Ova pustinja tvojim suzama postaće najveće more na svetu.  Plači… Tvoje suze stvoriće nove legende. Ja sam samo orudje vašeg početka.

Suze su tekle mešale se sa zlatnom bojom peska. Biserno plave oči zamutile su se od težine i dobile mastiljavo plavu boju. Svuda oko nje tekla je voda plava, neprozirna. Pustinja se iznova radjala,  postajala  lepša i punija života,  više nego što je to ikad ranije bila. Ubrzo je svud oko nje bila nepregledna mastiljavo plava voda. Slana od njenog bola.

Suze su tekle danima. Iz njenog bola nastalo je Modrinsko more. Kada je svaki deo peska prekriven vodom sa dna mora čula je kako je doziva glas Triglava.

Dodji, Lado!… Dodji da budeš moja kraljica.

Bez razmišljanja zaronila je u duboko neprozirno more vlastitih suza.

Njih dvoje stvoriše veliko i moćno Modrinsko kraljevstvo. Izrodiše petoro dece. Svako svoje dete vaspitali su u istom duhu. Vera u dobro i lepo iznad svega. Iznad ličnog.

Njihova ćerka Vilenija postala je majka velikog  naroda modroplavih očiju nastalog na nekadašnjem božjem igralištu. Pričinovčići prihvatiše od Vilenije njena ubedjenja i stvoriše zakon po ugledu na zakone Modrinskog mora. Čuvaj lepotu oko sebe i neguj lepotu unutar sebe! Živi sa verom u dobro i lepo koje je svojom tihom  snagom iznad svega.