Jednog dana


 

oblak u jezeru

 

Svoje dane žvaćem u tišini.Sunce me probudi, zracima dodirne. Uveče, mesec me nežno pokrije. Izmedju plove reči; Sudaraju se, dodiruju se, pomeraju granice. Reči grade univerzume da bi ih već idućeg momenta srušile kroz cepanje atoma i ruganje još nenaseljenim zvezdama. U isto vreme  posmatram drvo trešnje i slušam kako cveta. Gušter mi prilazi da se zauvek sa mnom objasni:“ Pa dokle ti misliš svo sunce za sebe uzimati?“

Ma ne mislim ja ništa, evo pomeriću stolicu da i za tebe ima mesta.

Pomeram stolicu, zeleno mi bode zenice spotičem se o nekoliko reči koje su preživele kataklizmu.

Njeno čuveno:“ Jednog dana…“

Spotičem se …Zagrcnem se… Oči bi da kotrljaju ledenice. Nedam.

A da ti lepo uzmeš to svoje „jednog dana“, sedneš na njega i nekud odletiš? Šta misliš o tome?

Eto onda bih ja mogla da pokupim svoje prazno danas i nemoguće sutra i u medjuprstoru napravim dvorac od crne čokolade.

Gušter se rasteže na suncu kao da mi govori:

Eh, vi ljudi uvek se za najtužniju misao uhvatite….Uživaaaaj!

Vetar miluje grane trešnje. Žmurim.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s