Komad plavog neba


komad plavog neba             U  malom sremskom selu živeo je čovek koga su svi iz nekog razloga prozvali Ajdared. Njegovo pravo ime niko odavno i ne zna. Njegova generacija odavno se istanjila, po svetu rasula. Ajdared provodi svoje dane tiho i mirno. Nema on bog zna šta, ali ono što ima, ume da ceni i voli. Nije se nikad ženio,a ako je nekad za ženama i jurio to je davno zaboravljeno. Njegova jedina ljubav su biljke. Mali voćnjak, desetak stabala kruške, par stabala šljive i neki limun koji je davno doneo od prijatelja iz dalmacije i koji se već godinama, uz svesrdnu podršku vlasnika, bori da opstane na tlu koji nije njemu namenjen. Čiča Ajdared voli taj limun čini mi se više od svega. To je sve što njega zanima i sve što od sveta želi, više mu ne treba. Ispod limuna stavio je mali drveni stočić i dve stolice i tu on provodi dane, često žmureći i ćuteći satima. Ponekad glasno uzdahne, izgovori povremeno: „E tako ti je to bilo ondak, a sade…“, rečenicu prekida u pola, kao plašeći se tog „Sada“. Zatim ponovo žmuri i kroz trepavice meri snagu sunca. Ponekad se čini da izmedju čiča Ajdareda i njegovog limuna postoji tajni sporazum. Obojica znaju da im tu nije mesto i obojica istrajni da na tom mestu zauvek ostanu.

Povremeno svrati komšija na „dobru ljutu“, jer zna se- niko takve rakije u selu nema. Reč po reč – krene priča. Video je on sveta, više nego što je ikad želeo. Davno je on iz svog sela otišao i svašta u tom svetu proživeo. Ništa se za njega nije zalepilo. Ni dani u Nemačkoj fabrici, ni dani provedeni u potpalublju velikoga broda, ni prljavi dokovi, ni psovke mornara, sve je to sad za njega kao priča nekog drugog čudnovato povezana sa njegovim sećanjem… Uvek je o svom selu mislio i stalno sanjao da se vrati. Bilo je teško. Strani ljudi, strani običaji, a on nit jezik zna nit ima volje da ga nauči, a mora. Dinar je teško zaradjivao i lako trošio. Čim ga dobije, a on u kafanu sa srpskim jelima i srpskom muzikom, pa tri dana banči dok mu džepovi ne ostanu prazni, a duša pusta. I tako godinama…

Sad je dobro. Tu gde je ni iz dvorišta svoga ne izlazi. Kad se vratio obnovio je staru očevu kuću i našao mir pod stablom limuna. Ništa mu ne treba više iz “ belog“ sveta. Za sebe je otkinuo komad čistog plavog neba.

Komšija ispija rakijicu, i sluša ga i ne sluša. Samo odjednom ustaje: „Aj čiča Ajdared vidimo se…“

„Vidimo se, pa svrati ti slobodno kad god ti je volja… a koji ti ono beše?“ Viče za njim, a čovek odlazi jer zna da je nepotrebno ime da mu ponavlja. Em Ajdared neće upamtiti, em je svako uvek dobrodošao kod Čiče na rakiji.

Sunce zalazi, ono letnje. Veliko, crveno, okruglo. Ajdared sedi na svojoj stolici. Žmuri i prebira po uspomenama.

Advertisements

16 thoughts on “Komad plavog neba

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s