Komad plavog neba

komad plavog neba             U  malom sremskom selu živeo je čovek koga su svi iz nekog razloga prozvali Ajdared. Njegovo pravo ime niko odavno i ne zna. Njegova generacija odavno se istanjila, po svetu rasula. Ajdared provodi svoje dane tiho i mirno. Nema on bog zna šta, ali ono što ima, ume da ceni i voli. Nije se nikad ženio,a ako je nekad za ženama i jurio to je davno zaboravljeno. Njegova jedina ljubav su biljke. Mali voćnjak, desetak stabala kruške, par stabala šljive i neki limun koji je davno doneo od prijatelja iz dalmacije i koji se već godinama, uz svesrdnu podršku vlasnika, bori da opstane na tlu koji nije njemu namenjen. Čiča Ajdared voli taj limun čini mi se više od svega. To je sve što njega zanima i sve što od sveta želi, više mu ne treba. Ispod limuna stavio je mali drveni stočić i dve stolice i tu on provodi dane, često žmureći i ćuteći satima. Ponekad glasno uzdahne, izgovori povremeno: „E tako ti je to bilo ondak, a sade…“, rečenicu prekida u pola, kao plašeći se tog „Sada“. Zatim ponovo žmuri i kroz trepavice meri snagu sunca. Ponekad se čini da izmedju čiča Ajdareda i njegovog limuna postoji tajni sporazum. Obojica znaju da im tu nije mesto i obojica istrajni da na tom mestu zauvek ostanu.

Povremeno svrati komšija na „dobru ljutu“, jer zna se- niko takve rakije u selu nema. Reč po reč – krene priča. Video je on sveta, više nego što je ikad želeo. Davno je on iz svog sela otišao i svašta u tom svetu proživeo. Ništa se za njega nije zalepilo. Ni dani u Nemačkoj fabrici, ni dani provedeni u potpalublju velikoga broda, ni prljavi dokovi, ni psovke mornara, sve je to sad za njega kao priča nekog drugog čudnovato povezana sa njegovim sećanjem… Uvek je o svom selu mislio i stalno sanjao da se vrati. Bilo je teško. Strani ljudi, strani običaji, a on nit jezik zna nit ima volje da ga nauči, a mora. Dinar je teško zaradjivao i lako trošio. Čim ga dobije, a on u kafanu sa srpskim jelima i srpskom muzikom, pa tri dana banči dok mu džepovi ne ostanu prazni, a duša pusta. I tako godinama…

Sad je dobro. Tu gde je ni iz dvorišta svoga ne izlazi. Kad se vratio obnovio je staru očevu kuću i našao mir pod stablom limuna. Ništa mu ne treba više iz “ belog“ sveta. Za sebe je otkinuo komad čistog plavog neba.

Komšija ispija rakijicu, i sluša ga i ne sluša. Samo odjednom ustaje: „Aj čiča Ajdared vidimo se…“

„Vidimo se, pa svrati ti slobodno kad god ti je volja… a koji ti ono beše?“ Viče za njim, a čovek odlazi jer zna da je nepotrebno ime da mu ponavlja. Em Ajdared neće upamtiti, em je svako uvek dobrodošao kod Čiče na rakiji.

Sunce zalazi, ono letnje. Veliko, crveno, okruglo. Ajdared sedi na svojoj stolici. Žmuri i prebira po uspomenama.

Bakine priče- Kako su seljake učili šta je komunizam

Naravno, jasno vam je… Još jedna šaljiva pričica iz bogate bakine kolekcije. Nekako ide mi uz zimsko pripovedanje i kuvano vino…

Rat se završio, onaj strašni, drugi svetski, i u našoj zemlji nastupila je  nova era, neka druga filozofija, seljacima potpuno nepoznata i strana, bar velikoj većini. Trebalo je taj narod malo obrazovati. Trebalo je  narodu objasniti i šta je to komunizam i kako se on sprovodi u delo. Zato su malo po malo u selo počeli dolaziti razni predavači iz grada kako ubuduće ne bi bilo nesporazuma. Predavanja su držali po mesnim zajednicama i odborima. Prisustvovanje je bilo obavezno. Sve svoje poslove ostavi i dodji da slušaš i razumeš. Dodji i da prihvatiš. Direktiva iz samog vrha.

Jedan od seljaka koji koliko god mu objašnjavali nije mogao da razume zvao se „Minjaz“. Ne razume komunizam pa to ti je. Na kraju u selo dodje jedan obrazovani mladić, pun elana i blistav od uverenja, sa jakom voljom da Minjazu do detalja sve objasni i da ga privoli da se učlani u partiju.

Zima ko i sad, možda i jača. Seljacima odavno dojadilo to sakupljanje u mesnoj zajednici. Njih je oduvek zanimalo samo jedno pitanje:“ A koliko će ova nova država da nam uzme?“ Država ko svaka, uvek je uzimala više nego što seljak može dati. Predavač još mlad i zelen ali svakako zvezda u usponu drage partije. Naumio jednom za svagda da objasni seljacima i da ih  okrene ka pravom putu.

Ti si Minjaz?

Jesam!

E, slušaj me sad pažljivo kako nikad nikog nisi. Nakon mojih reči sve će ti biti jasno. A i vi ostali neću muvu da čujem kako zuji, jel to jasno?

Jasno gospodine, ali sad ti i nema muva.

Dobro, dobro… Ja to samo onako kažem. Dakle… Minjaz, komunizam ti je jako jednostavna stvar…

Zamisli sad, probudiš se a ti pravac u pekaru, miriše vruć hleb. Udješ tamo i kažeš hoću hleb i dobiješ ga i ne platiš.

Kako to udje u moju pekaru i ne plati hleb?

Tako lepo. To nije više tvoja pekara, već narodna. Sve je narodno. Da li je to jasno Minjaz?

Jasno da jasnije ne može gospodine.

E dobro, sad sa tim hlebom odeš do mesare.  Vidiš  vise kobasice i suvo meso a ti zatražiš jednu i dobiješ i opet ne platiš.

Minjaz počinje široko da se osmehuje, mnogo mu se svideo i gospodin i taj famozni komunizam.

Šta, i u mojoj mesari ništa da ne plati?!

Jesam li ja malopre objasnio, nije to više tvoja mesara, to je sad narodna mesara i ništa se ne plaća!

Svi se ućutali, oni imućniji zagledaju se u neverici, samo se Minjaz sve više osmehuje i već se unapred sladi vrućim hlebom i mesom iz mesnice.

Jel i to jasno Minjaz?

Jasno gospodine, izgovara ovaj skoro pevajući.

E sad, pošto nema nigde da se jede a da se ne radi, tako nema ni u komunizmu. Kad se lepo najedeš a ti ženu pod ruku pa na posao da se gradi i izgradjuje.

A kuda da idem? upita već malo zbunjeni Minjaz

Pa gde god treba.

A gde ćemo moja žena i ja spavati? Minjaz se uplašio, u momentu zabravio i na besplatan hleb i na džaba meso.

Svi koji rade spavaju u velikim halama. Eto zamisli da se onaj bunker za žito na kraj sela preradi i unutra ubaci mnogo kreveta. Svi spavaju zajedno.  Nije bitno ko je čiji muž a ko čija žena. Svi smo naši i svi proleteri.

Šta i moja žena, moja Lenka, da je vaša, proleterska?!

Da! Minjaz i tvoja žena je naša!

Nek ti je na čast i kobasica i vruć hleb ja moju Lenku ne dam i taj tvoj komunizam nikako neću. Radije ću sve da plaćam samo da moja žena ostane moja!

Na tome je i ostalo. Niko njega više  nije ni pokušao učlaniti u tu partiju. A on i njegova Lenka proživeli su život u slozi i razumevanju.

Ovu priču ispričala je baka meni a ja vama, da nešto od starog Srema ostane sačuvano.

Za kraj delim sa vama još jednu fotografiju zimske idile

Image

Bakine priče: Deda Radoje pojeo mačka

 

 

Polovinom dvadesetog veka, u tim posleratnim godinama, najveća zabava stasalih mladića u bilo kom sremskom selu , bio je lov.  Uglavnom su lovili fazane i zečeve zato što su gajevi i lugovi bili prepuni ove divljači, meso slatko a trofeji reprezentativni..Često se dešavalo da iz lova dodju i praznih torbi ali punog i razdraganog srca.

U selu o kome je ovde reč, na samom kraju živeo je neki deda Radoje. Imao veliki salaš i lepo imanje.Bio je on dobar čovek samo veliki izjelica. Govorilo se da ima preko dvesta kilograma i da može za jedan obrok pojesti više nego svi u selu zajedno. Preterivanje ali ne daleko od istine. Kad god bi se momci vraćali iz lova prazne torbe,  nije odoleo da ne prokomentariše, kako su nekada, u njegovo vreme, momci bili veštiji, i kada bi  oni bili pravi lovci a ne balavurdija, sad bi se  kod njega na salašu već palila vatrica za ražanj ili roštilj… I svaki put, pecne ih tako, spusti im raspoloženje i nastavi zadovoljno da uvlači dim od lule, naslonjen na trošnu drvenu ogradu… I jednom njima to dojadi i odluče da nasamare  Radoja samo ako im se posreći da ulove  zeca…

U to  vreme jednom od  trojice lovaca ugine mačak od starosti. Dugo je čuvao kuću stari mačak ali i mačke na kraju potroše svojih devet života. Oni ga  sahrane i ogule sa njega kožu…

Sutradan  im se posrećilo i ulovili su baš lepog i krupnog zeca. Ogulili su ga i natakli na ražanj tik uz Radojevu ogradu. Radoje ko i svaki izjelica odmah je nairisao meso i pridružio im se.

Odosmo mi po vino i rakiju a ti Radoje malo pripazi i okreni ražanj s vremena na vreme.

Hoću, hoću, ništa vi  ne brinite… E jeste lepog zeca ulovili, svaka vam čast,ako nema tri kilograma nema ništa. Dugo bolju lovinu nisam video.

Nakon dva sata zec je bio gotov. Meso slatko, miriše, Radoje sve skuplja pljuvačku i čeka. Nije odoleo. Malo po malo sve čekajući da oni dodju pojeo je celog zeca. Od njega samo kosti pretekle. I taman dok je završavao zadnji zalogaj momci dodjoše sa rakijom i vinom.

Pa ti Radoje sve pojede… pa što nam bar malo nisi ostavio, da probamo… E Radoje, Radoje…ne valja ti to tako.

Znate momci kako kažu:”  Ko prvi devojci- njegova devojka“. Tako i ja, što niste ranije došli.

E kad je tako, evo ti i koža!

Bacili su pred njega kožu onog oguljenog mačka.

Nisam ja valjda  mačku pojeo!

Jesi, jesi, i prijatno ti bilo, mi mačke ne jedemo.

Tad sva trojica prasnuše u gromoglasan smeh i trkom pobegoše. Pratio ih je razjaren Radojev glas i psovke koje ovom prilikom neću navoditi.

Nikad više Radoje nije zavitlavao lovce, samo ih je pogledom pratio kad krenu u lov. I umro je verujući da je jednom prilikom pojeo mačku.

Ovu priču ispričala je baka meni a ja vama da nešto.od starog Srema ostane sačuvano.

STARINARNICA

Ona je zaklonjena od pogleda.  21. vek zarobio je starinarnicu sa svih strana oblakoderima. Tokom tmurnih dana  ni sunce je ne pozdravi. Dva suprotna oblakodera povezala su se mostićem koji tačno prelazi iznad trošnog krova ove davno zaboravljene radnje. I kako vreme prolazi ona se sve više smanjuje i povlači u sebe. Kao da zna da ovom pomahnitalom svetu odavno nije potrebna. Stidi se jer joj ne pristaje da se oblači u novo betonsko ruho ako želi ostati dostojna imena.

Jedini čovek kome je potrebna  je njen vlasnik stari čika Obrad. On je tu starinarnicu nasledio od svog oca a ovaj od svog. Obrad je i danas s ljubavlju pazi. Ispred je mali ali lepo uredjen travnjak, prozori blistaju, stepenište uglačano. Unutrašnjost je prozračna i čista. Na policama, starim drvenim koje sežu skoro do plafona uredno su poslagane knjige. Ima tu svačega. Prvih izdanja još iz perioda kraljevine Jugoslavije. Vukov prevod svetog pisma ali i prvi  prevod persijskog epa o Lejli i Madžnun. Sa polica dosadno proviruje i kopija Dušanovog zakonika. Prepiru se o prvenstvu Djulići i Djulići uveoci. Mala složna družina.

Sve te knjige žive srećno daleko od sveta sa svojim Obradom. Znaju da su u sigurnim rukama. Ako neko i slučajno zaluta pa poželi neku knjigu da kupi on je neće tek tako prodati. Ne on tako ne može. Prvo mora biti siguran da knjiga ide u čestite ruke i da će je budući vlasnik paziti. Njega novac ne interesuje previše godina ima da bi za njim jurio. Jedina briga mu je šta će biti sa svim tim blagom kad njega jednom ne bude…Njega nema ko da nasledi. On je poslednji  u nizu i sa njim se završava loza. To sebi nikako ne oprašta. Ponekad u kasnim večernjim satima pokušava sebe slagati da bi bilo isto i da je imao dece.

“Koga još knjiga interesuje danas? Kao da sam tri veka preskočio od detinjstva do starosti. Sve se ubrzalo, robotizovalo. Nema čoveka da s njim natanane reč prozborim.. I moji bi bili takvi sigurno…“

Ali onda zažmuri  i odsanja glasno priču o svom dečaku. On bi njega sve naučio… I poreklo svake knjige i vrednost.. On bi njega tako vaspitao da zna prave vrednosti… I tako do duboko u noć. Obrad sanja a knjige ga pažljivo slušaju iako su tu priču čule već hiljadu puta. Obrad uvek unese neki detalj, neku novinu. Dečiji smeh ili nestašluk. I to čini tako jasno i živo da kad priča prodje sve knjige se nekako stresu, prateću Obradov grč, u neverici što pričom ipak nije stvorio pravoga dečaka. I kad Obrad sklopi oči, knjige do duboko u noć raspravljaju žaleći svog vlasnika. U svakoj raspravi stidljivo treperi strah od neizvesne budućnosti.

Jutro uvek donosi novu nadu.

Na vrata Starinarnice možda baš danas doći ce neko svestan vrednosti koja leži zatvorena od sveta. Tom nekom ostaviće sve. I zato sa pojačanim elanom briše prašinu, otvara prozore, uredjuje mali travnjak… I tako u krug.

Reći ću vam strogo čuvanu tajnu. Ako nekad slučajno zalutate u prostor omedjan ogromnim oblakoderima. Pogledajte bolje. Bude li sreća na vašoj strani videćete malu trošnu kuću s početka dvadesetog veka. Pokucajte.

Možda Obrad čeka baš vas.

NEPIVODA

Radnja ove šaljive pripovesti odvija se u jednom selu u Sremu, u šoru zvanom od vajkada “Letine” i to na dan Svetog Nikole pre više od pedeset godina.Krsna slava velikog broja ondašnjih meštana.

U imenovanom šoru živeo je čovek koga su zbog njegove sklonosti prema domaćoj šljivi prozvali Nepivoda. On je dan započinjao  čašicom a završavao ga u buretu. Taj bi i celu Savu mogao popiti za jedan dan ako bi se reka prevarila pa zamirisala na šljivu. Uvek je prvi ulazio u kafanu i poslednji izlazio iz nje. Već u deset sati naveče svaki čestiti domaćin pokušava zahrkati kraj svoje babe jedino Nepivoda ide šorom i galami. I toliko peva i viče da ceo šor uzbuni. Čestite domaćine svojom vikom skroz rasani. Od njegove galame i stoka u oborima poblesavi. I tako godinama… Njegova domaćica je naravno uvek za nešto kriva. Do ranih jutarnjih sati, iz njihove kuće  dopire galama i zapomaganje nesrećne žene. Probali su ga ljudi više puta urazumiti. Smiri se on na par dana i opet krene ispočetka. A nije on bio neki siromašni nadničar ili napoličar. Imao je veliko imanje i bio vredan kad treba. Samo je voleo rakiju i tu nije bilo pomoći.

Na dan Svetog Nikole u kući moje bake okupilo se puno sveta.  Muškarci su sedeli okupljeni oko velikog stola u “gostinjskoj“sobi. Žene, nezainteresovane za uvek iste priče o ceni stoke, prešle su nakon večere u kuhinju i okupile se oko “smederevca”. Kako se veče bližilo tako se medju ženama sve više potezala priča o galami Nepivode i njegovim besnim pijanstvima. Sve su one volele i poštovale Nepivodinu domaćicu, tihu i uvek vrednu ženu. Sve su se složile u jednom. Tome se mora stati na put! Samo nisu znale kako.

Jedna od prisutnih zvala se Mileva.Za nju su svi znali da joj je jezik duži od opanka( a imala je poduži opanak). Znalo se i da što naumi to mora da ostvari. Moja baka je uvek govorila da je bolje djavolu se zameriti nego njoj. E ta Mileva  smislila je  tako opasnu “ujdurmu“ da je Nepivoda od te noći bežao i kad rakija samo zamiriše…

U to doba još uvek su  u Sremu bile dužne kuće sa tremovima ispred. Narod je verovao da vile i djavolice  sigurno postoje. I u to je verovano sa istom snagom i ubedjenjem kao što se u Boga verovalo. Nepivoda nije bio izuzetak.

Mileva je smislila da se njih pet preobuku u bele čaršave. Na čaršavima da se izbuše rupe za oči i da svaka uzme po jednu sveću i da je zapali. Dogovorili su se i da se skriju u obližnji trem pa kad Nepivoda prodje kraj njih da izadju i počnu da ga jure i „straše“. Kako su se dogovorile tako su i uradile.

Mračna noć, nebo puno oblaka, tek po neka zvezda i mlad mesec nisu davali puno svetla. Ulična rasveta tad još nije postojala. Kao naručeno.

Oko jedanaest sati poče galama i pevanje na početku šora. Žene su strpljivo čekale. Peva Nepivoda, zapinje pa ispravlja korak. Pa po svom dobrom starom običaju preti  celom svetu i svadja se sa svima neprisutnima, s kojima je u toku toga dana pio.

Čim je prošao par koraka ispred njih  one su upalile sveće i počele da ga plaše izgovarajući nerazgovetno reči i slogove bez smisla. Kad ih je ugledao onako pijan jedino što je mogao bilo je da se da u besomučan trk. One su potrčale za njim proizvodeći još veću i nerazgovetniju buku. On se sapleo i pao. One su zastale nekoliko koraka iza i sve u glas izgovorile: “Ti ćeš u pakao Nepivoda! Mi ćemo te svaku noć u paklu uspavljivati!” Zatim su nastavile da proizvode neartikulisane zvuke još glasnije…

Onako pijan i prestrašen jedva se podigao i nastavio da trči. Samo da što pre otvori svoju kapiju. Samo da što brže ugleda svoju divnu domaćicu. U brzini je i drvena vrata od kapije razvalio. Ispratio ga je razuzdan smeh veselih žena. Sad su mu vratile za sve one noći iskidanog sna. Naplatile su  i poneku suzu njegove tihe žene.

Kažu da je za tu jednu noć skroz osedeo. Nikad više  nije probao rakiju a u “Letinama“ je konačno noću bilo mira.

Dugo niko nije znao uzrok njegove tako nagle promene. Žene su ćutale, ni medjusobno nisu to pominjale. Tek kad je Nepivoda umro,  baka se odvažila da mi je ispriča. Ja je prenosim vama da nešto od starog Srema ostane sačuvano.