Ona je zaklonjena od pogleda. 21. vek zarobio je starinarnicu sa svih strana oblakoderima. Tokom tmurnih dana ni sunce je ne pozdravi. Dva suprotna oblakodera povezala su se mostićem koji tačno prelazi iznad trošnog krova ove davno zaboravljene radnje. I kako vreme prolazi ona se sve više smanjuje i povlači u sebe. Kao da zna da ovom pomahnitalom svetu odavno nije potrebna. Stidi se jer joj ne pristaje da se oblači u novo betonsko ruho ako želi ostati dostojna imena.
Jedini čovek kome je potrebna je njen vlasnik stari čika Obrad. On je tu starinarnicu nasledio od svog oca a ovaj od svog. Obrad je i danas s ljubavlju pazi. Ispred je mali ali lepo uredjen travnjak, prozori blistaju, stepenište uglačano. Unutrašnjost je prozračna i čista. Na policama, starim drvenim koje sežu skoro do plafona uredno su poslagane knjige. Ima tu svačega. Prvih izdanja još iz perioda kraljevine Jugoslavije. Vukov prevod svetog pisma ali i prvi prevod persijskog epa o Lejli i Madžnun. Sa polica dosadno proviruje i kopija Dušanovog zakonika. Prepiru se o prvenstvu Djulići i Djulići uveoci. Mala složna družina.
Sve te knjige žive srećno daleko od sveta sa svojim Obradom. Znaju da su u sigurnim rukama. Ako neko i slučajno zaluta pa poželi neku knjigu da kupi on je neće tek tako prodati. Ne on tako ne može. Prvo mora biti siguran da knjiga ide u čestite ruke i da će je budući vlasnik paziti. Njega novac ne interesuje previše godina ima da bi za njim jurio. Jedina briga mu je šta će biti sa svim tim blagom kad njega jednom ne bude…Njega nema ko da nasledi. On je poslednji u nizu i sa njim se završava loza. To sebi nikako ne oprašta. Ponekad u kasnim večernjim satima pokušava sebe slagati da bi bilo isto i da je imao dece.
“Koga još knjiga interesuje danas? Kao da sam tri veka preskočio od detinjstva do starosti. Sve se ubrzalo, robotizovalo. Nema čoveka da s njim natanane reč prozborim.. I moji bi bili takvi sigurno…“
Ali onda zažmuri i odsanja glasno priču o svom dečaku. On bi njega sve naučio… I poreklo svake knjige i vrednost.. On bi njega tako vaspitao da zna prave vrednosti… I tako do duboko u noć. Obrad sanja a knjige ga pažljivo slušaju iako su tu priču čule već hiljadu puta. Obrad uvek unese neki detalj, neku novinu. Dečiji smeh ili nestašluk. I to čini tako jasno i živo da kad priča prodje sve knjige se nekako stresu, prateću Obradov grč, u neverici što pričom ipak nije stvorio pravoga dečaka. I kad Obrad sklopi oči, knjige do duboko u noć raspravljaju žaleći svog vlasnika. U svakoj raspravi stidljivo treperi strah od neizvesne budućnosti.
Jutro uvek donosi novu nadu.
Na vrata Starinarnice možda baš danas doći ce neko svestan vrednosti koja leži zatvorena od sveta. Tom nekom ostaviće sve. I zato sa pojačanim elanom briše prašinu, otvara prozore, uredjuje mali travnjak… I tako u krug.
Reći ću vam strogo čuvanu tajnu. Ako nekad slučajno zalutate u prostor omedjan ogromnim oblakoderima. Pogledajte bolje. Bude li sreća na vašoj strani videćete malu trošnu kuću s početka dvadesetog veka. Pokucajte.
Možda Obrad čeka baš vas.
Jelena Bogosavljević 