Nekoliko reči da na sebe ne zaboravim

Nisam dugo pisala. Dani se lako izvuku. U tišini ili okružena rečima što šuplje odzvanjaju, čuvam svoju nutrinu. Stvaran život dugo je  na prekretnici, pa  nikako da mrdne, sad mi se već čini nije bitno kako se prelomi samo da se To već jednom završi i da udahnem vazduh bilo kakvog početka, samo da je moj vazduh  i da ima stazu kojom se može napraviti korak. Hoću i ja kao moj junak Ajdared da otkinem komad plavog neba. Hoću, a ne umem. Pisanja se uvek setim tek onda kad nemam gde drugo pobeći osim u sebe. I onda je tu naravno bajka o rečima zavodljivim, rečima neodoljivim koje će mi same od sebe napraviti put. Nevolja je kad se jedna bajka živi previše dugo i započinje iznova tokom celog života, pre ili kasnije počinje nalikovati praznoj i tupoj laži koju ni samoj sebi ne umem dovoljno dobro prodati da, bar za trenutak, poverujem kako sve još uvek može imati srećan kraj. Ovakvu iskrenost ni papir ne trpi, a kamoli čovek.

I uvek detalji… Nečiji izraz lica što me zaledi, pa se za tili čas stvore slike i kako je taj čovek odrastao i kakvu je ženu voleo i šta je želeo i čime se na kraju u životu  zadovoljio. Na drugima to lako čitam… Odsanjane snove, gomile početaka i pomirenje sa onim što mu je život  dao, na drugima lako…Sebi još uvek ne priznajem, iako je i na mom licu jasno ispisan svaki promašen početak, svaka ubijena nada….Još uvek verujem. Verujem u snagu reči koje mogu oblikovati i stvoriti novi, lepši život.

Priča o srpskom čoveku

Nisam sposoban da ispričam priču u malo reči. Nekako baš volim pripovedanje, ono što lagano započinje uz vino a završava se kasno u noć. Zato  predlažem da na momenat zatvorite oči i zamislite reč- Čovek.

Kad ga dobro osmislite, tog čoveka što je izrastao iz zamišljene reči, zamislite da on na momenat postane početak i kraj. Zamislite čitav svet u jednoj reči. Zamislite rečnik svih ikada izrečenih reči. Dozvolite mu da izraste u enciklopediju o juče danas i sutra.

Dozvolite mu ratove i komšijska ogovaranja.

Dozvolite mu srpsku svakodnevicu, bedu i otkaze.

Dozvolite mu dane u tudjoj fabrici i poneki ukraden osmeh i detinje zavaravanje.

Dozvolite mu gužvu u Matijeviću na dan penzija i sa stidom kupljenih 250 grama mesa.

Dozvolite mu i jutra na obalama detinjstva i svetlu budućnost nekadašnju.

Ne zamerite mu psovke zbog oskudice i ubijenog samopoštovanja.

Ne zamerite ni reči:” U ono nedemokratsko vreme ja sam imao nedeljni ručak sastavljen iz četiri jela i obavezno kolač posle“…

Pohvalite ga što i posle trideset godina i dalje voli svoju Rušku  i seća se kako je bila dobra domaćica.

Ne zamerite mu  u pijanom stanju izrečene reči:”Prokleta bila ova zemlja bez budućnosti!“

Voli on tu zemlju iako joj krv četiri prethodna pokoljenja nije dovoljno. Voli iako zna da će krv davati i naredna četiri. Ova zemlja drugačije ne ume. U njoj je  prvi put osetio ženu, razumeo  težinu, zaradio šrapnel u potkolenici zbog ko zna čije promašene ideologije. Voli je. U njoj je troje dece ishranio…

I kad sve to zamislite dozvolite mi da iz njegove enciklopedije o juče  danas i sutra, enciklopedije izrasle iz samo jedne reči, izaberem pregršt reči i ispripovedam vam nadugačko i naširoko

Priču o…