Uvek počinje na isti način. Udahnem vazduh i krene da se razliva od stomaka na gore. Raste kao plima dok me celu ne ispuni taj osećaj. Zatim se bude slike. Lutam kroz njih, pokušavajući da ga raspetljam.
Vozim se u kupeu za spavanje, na relaciji Beograd-Bar.
Zatim stojim na terasi stana u kom sam provela detnjstvo. Leto je. Osećam povetarac na licu, čuje se muzika. Dolazi iz ogromnih zvučnika na Savi.
Prodju dva tona, još jedan udah i već se vraćam iz škole u društvu svog psa. Zvali smo je Lora. Školu je volela više od mene. Ponekad je upadala u zbornicu i pravila haos po učionicama pokušavajući da me nadje.
Raspetljavam dalje, znam da nemam puno vremena. Uvek mislim samo da potraje dovoljno dugo. Taj osećaj je kombinacija obećanja drugog života i sreće. I uvek mi se čini ako budem dovoljno brza i poslažem slike koje ga obavijaju kao toplo ćebe, ako ih poslažem dovoljno brzo, ako ga ogolim, dobiću odgovor. Blesavo jer ni pitanje ne znam…Namigne meni u tim momentima i Prvi maj na Fruškoj gori, zamiriše roštilj i pivo. Ponekad me probudi glas moje majke koja mi donosi doručak u krevet.
Trudim se iz sve snage da ga što duže zadržim . Znam da će proći meseci dok se iznenada ponovo ne javi, taj osećaj. On u brzom vozu, ja idem korak po korak. Trčim za njim i raspetljavam klupko…
Brzo nestane. Iza sebe ostavi otvorene fioke sećanja, nedorečenost i neispunjeno obećanje. Ostavi i saznanje koje ne želim da čujem, rečenicu koju automatski pobijam sa tvrdnjom:“Ima još vremena“. Tu rečenicu ni jedno pobijanje ne utiša.
„Živi svoj život umesto što dozvoljavaš da život živi tebe“.
Jelena Bogosavljević 