Nekoliko reči da na sebe ne zaboravim

Nisam dugo pisala. Dani se lako izvuku. U tišini ili okružena rečima što šuplje odzvanjaju, čuvam svoju nutrinu. Stvaran život dugo je  na prekretnici, pa  nikako da mrdne, sad mi se već čini nije bitno kako se prelomi samo da se To već jednom završi i da udahnem vazduh bilo kakvog početka, samo da je moj vazduh  i da ima stazu kojom se može napraviti korak. Hoću i ja kao moj junak Ajdared da otkinem komad plavog neba. Hoću, a ne umem. Pisanja se uvek setim tek onda kad nemam gde drugo pobeći osim u sebe. I onda je tu naravno bajka o rečima zavodljivim, rečima neodoljivim koje će mi same od sebe napraviti put. Nevolja je kad se jedna bajka živi previše dugo i započinje iznova tokom celog života, pre ili kasnije počinje nalikovati praznoj i tupoj laži koju ni samoj sebi ne umem dovoljno dobro prodati da, bar za trenutak, poverujem kako sve još uvek može imati srećan kraj. Ovakvu iskrenost ni papir ne trpi, a kamoli čovek.

I uvek detalji… Nečiji izraz lica što me zaledi, pa se za tili čas stvore slike i kako je taj čovek odrastao i kakvu je ženu voleo i šta je želeo i čime se na kraju u životu  zadovoljio. Na drugima to lako čitam… Odsanjane snove, gomile početaka i pomirenje sa onim što mu je život  dao, na drugima lako…Sebi još uvek ne priznajem, iako je i na mom licu jasno ispisan svaki promašen početak, svaka ubijena nada….Još uvek verujem. Verujem u snagu reči koje mogu oblikovati i stvoriti novi, lepši život.

Pismo iz Pričinovića-Čudesno putovanje Tautlandjana-Moreuz tajni- drugi deo

Ja sam ti se komšija moj, previše raspisao a nije ni čudo ipak sam nekad pre svog  ovog carevanja bio tvoj junak. Poželeo sam te se. Biti tvoj junak bilo je mnogo lakše i jednostavnije nego biti car u Pričinovićima. Ja sam ti car koga niko ni u rodjenoj zemlji ne sluša a svi me lažu tako da vodu nateraju na svoju vodenicu. Za mene si samo ti čuo a ostatak sveta ako me i zna, zna po pogrešnim i netačnim informacijama. I nije svet kriv što me pogrešno razume, Pričinovići su oduvek i bili mimo celoga sveta. Kako  da taj svet savlada lavirinte i bolje nas razume?  Mi se  ni medjusobno nit volimo nit razumemo a sa svakom novom pričom podižemo novi zid koji nas još više i medjusobno razdvaja. Kako ja u jednoj takvoj zemlji da budem pravedan car? Kako komšija moj dragi? Ja stalno o svojoj muci i nemoći, nikako da započnem priču o dolasku Tautlandjana u Pričinoviće, a to ti neizostavno moram ispričati. Tebi komšija verujem pa se nadam da ćeš spoznati iz te priče jasnu istinu da su oni došljaci u mojoj carevini. A to mi je jako važno jer ako nastave da prepravljaju priče i pišu storije kako njima odogovara od moje vladavine biće zapamćeno samo to da sam rodnu priču prodao i zemlju svoga naroda drugome dao. Još samo i da ti napomenem ti Tautlandjani sanjaju o  velikom Tautlandu koji bi i postao veliki tako što bi se deo moih Pričinovića odvojio i vremenom spojio sa Tautlandom iz kog su potekli.

O njihovom putovanju postoji mnogo verzija, ja ću ti ispričati onu  koja je zapisana ostala samo fragmentarno ali u nju veruje najveći deo mog naroda. Ta verzija i meni deluje kao najistinitija.

U davna vremena kad su još zemljom vladali bogovi Vetra, Zemlje i Oluje, narod je bio pun straha i poštovanja za sve što ne razume. Zemlja je bila divlja, neukroćena i puna opasnih životinja kojima danas ni imena ne znamo. Vile i vešte žene danas skupljenje pod isti naziv Veštice, bile su najmudrije i umele pričati sa bogovima i krotiti divljinu. Na njih se narod oslanjao prilikom donošenja odluka. Formalno i onda su Pričinovići imali cara a njegova uloga imala je objedinjujući karakter za sve one koji bi želeli živeti na području Pričinovića. U to vreme ovi imaginarno neprelazini zidovi koji kroje lavirinte nisu postojali ali  su Pričinovići bili ipak odsečeni od celog sveta. Sa Juga neprelazno Modrinsko more bilo je naša granica. Zapad i istok  se protezao do ogromnih Gamilskih planinskih lanaca.  A sa severa pogled je dopirao do moreuza Tajni. Za svaku od tih granica Pričinovčići su imali legendu. A svaka legenda bila je tako sazidana da ni jedan Pričinovčić nikad nije poželeo videti neki drugi svet. Modrinsko more ponekad je donosilo brodove natovarene robom i nekim čudnim ljudima. Robu smo kupovali  zlatom koje je za njih predstavljao veliku vrednost a nama ništa nije značio. Ljudi sa brodova, brzo su odlazili a mi ih nikada nismo pitali  odakle su došli. To nas nije interesovalo.

Gamilski planininski lanac je tokom leta postajao prohodan i tada bi u naš kraj dolazili ljudi koji su jahali kamile. Koža svakog od njih bila providna a oči prepune straha i gladi. Oni su se Pričinovcima radovali ponekad više i od nas samih. Uvek smo ih gostoljubivo dočekivali a on su rado ostajali da žive zajedno sa nama.  Njihova stradanja pre dolaska u  Pričinoviće bila su  tako velika da su brzo i rado zaboravljali sve što je bilo pre i postajali naši sunarodnici i naša braća. Slušajući ponekad njihove priče o svetu iza tog planinskog lanca mi smo ostajali još u čvršćem ubedjenju da nikad nogom ne kročimo van granica Pričinovića.

Samo je  moreuz Tajni tokom vekova ostajao nem. Mnogi su verovali  kako je kraj moreuza Tajni  isto što i kraj sveta. Mi smo znali da na kraju sveta živi bog oluje i šume Stribor. Verovali smo da ako se neko usudi proći moreuzom Tajni da će ga Stribor oduvati  u podzemni svet da  bude rob mračnog Černoboga za sva vremena. Znali smo i da u moreuzu Tajni stanuje boginja zavodjenja Simelma koja će svakog zalutalog namerno dovesti Striboru. Govorilo se da je njena moć toliko velika da samo jednim dahom uzima razum i za večnost zarobljava dušu nestretnika koji u taj moreuz udje.Ispredane su priče svaka strašnija od prethodne. Ako bi dete bilo bezobrazno samo bi mu roditelji pripretili da će ga poslati u moreuz Tajni.

Vreme je teklo i generacije Pričinovčića su nastavljale svoj život mirno i lako. Iz moreuza niko nikad nije došao a nijedan Pričinovčić, poučen legendama, u njega nije stupio.  A zatim se dogodila ta kobna `73. priča. Još uvek postoje tvrdnje da su  toj `73. priči prethodile strašne oluje čiji su odjek osetili stari Pričinovčići na svojoj koži. Kažu da je početak same priče obeležen i prvim neverstvima unutar Pričinovića jer je boginja Simelba bila primorana da napusti moreuz Tajni. Svoje nove žrtve potražila je unutar Pričinovića. Naravno sve ovo graniči se sa mitom u velikoj meri. Meni je danas malo verovatno da u Pričinovićima neverstvo nije postojalo. To je danas ovde stil života. I ja ti ovo pričam da bi dobio što potpuniju sliku kako se u Pričinovićima živelo pre dolaska Tautlandjana…

Nastaviće se…

PRIČINOVIĆI

Niko ne zna odakle potiče naziv ovog sela. Da li su Pričinovići selo? Ili su do sada postali država, ni to se ne zna.

Stari ljudi govorili su da je ime dobio jer su prvi starosedeoci strašno voleli da pričaju i ogovaraju. Kažu da i  prve trač novine  vode poreklo iz ovog sela.(Za sada ću ga zvati selom dok ne pribavim tačnije informacije)

Po drugoj teoriji naziv nikako nema veze sa pričanjem, iako je opšta maksima da su stanovnici toga sela veliki brbljivci. Po toj drugoj teoriji naziv potiče od reči Pričina, tj obmana i zaludjivanje. Pristalice ove druge teorije nikako da se slože po pitanju toga da li su seljaci bili  obmanuti ili su oni bili majstori obmane i iluzije.

Postoji još jedna teorija koja se nikako ne sme zanemariti jer ima najveći broj pristalica. Po njima naziv mesta  vodi poreklo od reči Pričine ali to samo znači da se tim meštanima stalno nešto pričinjavalo. To nešto bilo je toliko strašno da su  meštani jednog dana odlučili da oko svog mesta podignu ogroman neprelazni zid kako bi ceo svet sačuvali od svojih pričinjavanja. Naravno ima i onih koji kažu da zid postoji kako bi oni sebe sačuvali od sveta. Koja od tih teorija je tačna ja ni danas ne znam.

Ovaj uvod  bi bio potpuno nepotreban da moj junak nije nažalost već neko vreme zarobljen unutar zidova Pričinovića. Za njegovo zarobljavanje snosim potpunu odgovornost  samo ja.  Ceo dogadjaj započeo je pre tačno dve nedelje.

Teorije vezane za  Pričinoviće strašno su me zainteresovale, posebno poreklo tog zida.  Natovario sam svog junaka putnom torbom i  onim informacijama kojima sam u tom momentu raspolagao i poslao ga u potragu. Zapovedio sam mu da se nikako ne vraća dok ne predje zid.  Rekao sam mu i kako je njegova potraga od ogromne važnosti  kako za čitav  svet tako i za njega samog.  Istog momenta moj junak je dobio mišiće u stilu Van Dama  i neki izraz velike važnosti.  Počeo je da me posmatra onako sa visine kako to heroji samo umeju. Da je ostao sa mnom još koji dan možda bi me od silne svoje veličine naterao da mu nalepim brkove… Tako naoružan otisnuo se u svet. Dao mi je čvrsto obećanje heroja da će me o svom putešestviju uredno obaveštavati svakog dana.

Kako bih vas ubedio u verodostojnost svojih reči ovog puta prenosim i transkript  junakovih pisama.

1.novembar.2012

Dragi Komšija

Nemam vremena za duga pisma.

Ili si ti mene ružno slagao, ili su tebe slagali.

Evo lutam već pet dana niko nije čuo za te tvoje Pričinoviće a kamoli da ih je video.

Tvoj verni junak.

Ovde moram dati malo objašnjenje. Moj junak je ubedjen da smo mi nekako odrasli zajedno čak ima i neke slike kako  igramo fudbal u mom dvorištu i kako me on upoznaje sa mojom prvom devojkom.Poreklo ovih slika ne umem drugačije objasniti do da moj junak ima snažnu imaginaciju. To prvo pismo nije me mnogo obeshrabrilo. Znao sam ja da je on naprasit.

3.novembar. 2012.

Komšija

Ti si jedan lažov i bezobrazan čovek!. Tako da me obmaneš kao da ja nemam pametnija posla. Jurim za Pričinovićima kao da sam blesav. Ljudi misle da sam lud. Meni to komšija ne treba. Ja sam Heroj!!!

P:S Da si mi nalepio brkove kao što sam te lepo molio sad bi me ljudi ovde gledali s poštovanjem

Bivši komšija.

Možete zamisliti da me ovo pismo ozbiljno uznemirilo. Ipak bi moj junak trebao pokazati malo više i upornosti, istrajnosti, i samopouzdanja. Odlučio sam da pismo odložim u  radni sto i sačekam sledeće.

4.novembar.2012

Dragi moj i voljeni komšija.

Moja potraga nije uzaludna. Pričinovići postoje. Informacija je proverena. Čovek koji me je uputio kako da stignem ne želi da mu otkrivam ime. Kaže da je jedva odande živu glavu spasio i moli me da se lepo vratim kući. Ja idem. Ne bojim se. Za tri dana stižem ispred zida.

Tvoj Heroj bez brkova.

Ni u ovom pismu nije mogao da mi ne zameri što mu ih nisam nalepio. Bojim se da ću te brkove skupo platiti. I ovo pismo odložio sam u radni sto nestrpljiv da konačno nešto više saznam.

7.novembar.2012

Dragi moj voljeni brate

Ispred zida sam. Ogroman je. Ne može se okom videti. Cigle su od neke materije meni nepoznate. Mešavina sna i oblaka a neprobojna kao naš cement. Čekam. Oni većaju da li da me puste. Nevolja je što su Pričinovčići veliki oratori, pa se može desiti  da čekam i nekoliko dana. Nadam se pozitivnoj odluci. Zapretio sam da ću zid srušiti ako mi ne dozvole ulaz. Treba sve njih malo poplašiti. Nisam ja neko tamo “Ništa“. Ja sam  Heroj nad svim herojima.

Tvoj brat  Heroj.

Moram priznati poneo me entuzijazam mog nestabilnog junaka. Jedva čekam da privirim unutra pa makar posredstvom njega. Samo da nešto ne zabrlja.

9.novembar.2012

Bivši komšija

Ja sam ti nešto obećao  i to ću ispuniti da me ne pamtiš po zlu. Prvo da ti kažem ja se više vraćati neću. Ovde sam sad Vladar. Svi me obožavaju. Ja sam onaj koji zna. Dobio sam  krunu i skiptar. Brkovi su mi sami izrasli a lice mi je sad  mnogo lepše i važnije nego što se ti sećaš.

Njihovu lokaciju nikako ne smem otkrivati. Da bi me pustili unutra morao sam potpisati ugovor o tajnosti. Ono što ti mogu reći je da osim glavnog zida koji ih odvaja od sveta postoji i niz drugih manjih zidova unutar Pričinovića. Ti zidovi i jesu osnovni razlog što već decenijama niko odande nije izašao. Zidovi se nadovezuju jedan na drugi te tako grade posebne izolovane celine jednog velikog lavirinta. U tom lavirintu niko se više odavno ne snalazi. Mnogi godinama već lutaju kako bi pronašli izlaz iz malog zida i došli do velikog. Do sada niko nije uspeo. Ja sam prvi čovek koji ih je uopšte otkrio posle mnogo vremena. Prethodni vladar, došao je ovde pre više od stotinu priča. Ovde je vreme malo zbrkano zato što nema starenja. Taj vladar nije ispunio svoje obećanje da ih izvede u svet. Napričao im je takve strahote o spoljašnjem svetu da su mnogi, u prvih par decenija njegove vladavine, želeli da naprave još veći zid. Ja ga razumem! Ovde  je bio veliki vladar, krojio sudbine i bio poštovan. U svetu on je niko. Zato mu se i nije žurilo. Sad se klima promenila i oni žele da upoznaju taj spoljni svet samo ne umeju srušiti zidove i savladati lavirinte koje su sami sebi  tokom izolacije sagradili. Zato sam ja postao novi Vladar. Dao sam čvrsto obećanje da ću ih spasiti…Samo i meni je ovde jako lepo.. Poštovan sam i voljen od svih. Jedan manji lavirint već sam srušio i tako pomogao izolovanima da nam se priključe. Malih lavirinata ima bezbroj. Potrajaće  dok ih sve ne savladam. Pogotovo što se meni nikud ne žuri.

Ljudi su ti ovde baš starovremenski. Toliku potrebu za autoritetom nigde nisam video. A celi svet sam obišao, tražeći ih. Vole da pričaju priče. I vreme mere ispričanim pričama. Ja sam trenutno u 1023-oj priči od postanka. Još uvek umem da merim i tvoje vreme ali mislim da ću to uskoro zaboraviti.

Eto rekao sam ti koliko sam mogao. O njihovim ubedjenjima  ne smem i neću. Što se tiče tvojih teorija o poreklu imena Pričinovići, izaberi onu koja ti se najviše svidja. Oko toga se ni oni ne slažu.

Ne znam kada ću ti sledeći put pisati i da li ću . Ne ide da jedan vladar piše pisma nekom tamo komšiji. Ako mi ipak bude jako dosadno ovde, pisaću ti njihove priče. Budi zdrav i veseo i mani se pričina.

Visokopoštovani vladar Pričinovića- Brka

P.S.    Vidiš kakvi su to čestiti ljudi odmah su mi i ime dali a ne ko ti.

P.P.S.   I ime i brkovi odlično mi pristaju sad sam pravi čovek.

Znao sam ja da će me ti brkovi skupo stajati, baš kao što znam da će meni moj Brka povremeno pisati. Ne može on bez svog komšije a ne mogu ni ja bez njega.