KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA

KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA.

Advertisements

KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA

Eto ja volim kornjače.

Uvek sam mislio kornjača ti je ko pravda spora ali   dostižna.

Nju cill ne interesuje. Ako stigne -stigla je. Ako ne stigne – neće cilj nikuda pobeći…

 Put je zaboravljen. Pun prašine, pun predjene daljine. Daleko je početak, a kraj nebitan. Pored puta par smokvi, umorne od lenjosti. Odavno ćute. Jer o čemu bi i pričale na tom putu od Boga zaboravljenom. Mir remete uvek raspričane breze. Pričaće one o bilo čemu. O pohabanom kamenu ili o istraumiranom listu papira koji je vetar u svojoj  bahatosti upetljao  u krošnju jedne od njih. I pričaće o tom papiru danima. Igraće se prebacujući papir sa krošnje na krošnju ili će imitirati uvažena lica gordih smokvi. One ne znaju za vreme i njima nikad nije dosadno.

Protok vremena meri se Njegovim dolascima. Kada se On pojavi znaju da je prošlo stotinu ljudskih godina. On je najpametniji, najsporiji i najpravedniji.Zna za šalu, ali samo na tudj račun. On je kornjača, ali nemojte slučajno tako da ga nazovete. On je početak svih početaka i kraj ne nazire. Zovu ga Oklopnik vremena i to mu ime pristaje. Kad ga  Breze i Smokve oslove tim imenom važno zaklima glavom i obavezno izgovori:

–         A vama je do smeha?

–         Ne brinite stari prijatelji( i tad se obavezno važno nakašlje). Spremio sam ja za vas šalu.

–         I tad započinje razdraganost. Govore svi u glas. Niko nikog stvarno ne sluša. Svima je do smeha.

–         Ajde šta si se razgalamila ti Leva Sviralo? Kao da ti nisam pričao kako je tvoj čukundeda, zbog moje šale, jedva živ ostao. Pola korena je iz zemlje isčupao. Toliko se on grohotom smejao. Da…da… Tako je bilo. Smiri se da se to ne bi i tebi dogodilo.

–         Uvek je govorio tako da su se reči rimovale. U davna vremena to je bio znak velike pameti a on je taj način zadržao i u dvadesetprvom veku.  Opomena izrečena Levoj Svirali, bila je znak svima da se umire jer uskoro počinje predstava. Oklopnik vremena  dunu u pohabani papir i od njega stvori zlatni kovčežić.

–         A ključ?

–         Za  ključ će se oni pobrinuti.

–         Poštovana gospodo, danas će te gledati dve budale kako jedan drugom režu rep. Samo polako, po mojim proračunima stići će ovde za dva zamaha vetra.

      Ne dugo zatim na prašnjavi put stupiše dva seljaka. Jedan malo pijan, drugi rastresen i nervozan. Prvi je dobro prošao na stočnoj pijaci i znao da će svoju Radu obradovati. Kad je sretna Rada cela kuća blista a ona obavezno biva umivana i čista. Milina je pogledati. I misleći tako on se smeši sam za sebe i zvižduće neku pesmicu onako po seljački, kroz zube. Drugi je  prodao prikolicu kukuruza ali se kući vraća i bez traktora i bez kukuruza i bez para. Samom bi sebi uho odgrizao, samo da može. Njegova Ranka radi od uranka do uranka a on je opet prokockao svu zaradu. Taj novac je trebao za ogrev i veš mašinu da jadna Ranka malo dušom odahne. Svaki u svom svetu nekako su uspeli zalutati baš na ovaj put.

Kao po komandi  stadoše ispred brezove šume. Zrele smokve padale su po njima ko letnja kiša. Mišo( onaj nervozni seljak) slatko se nasmejao.

–         E pa i moja Ranka će se obradovati. Mene su ove smokve vaskrsle.Odo nazad na pijac da ih prodam pa će bar ogreva za zimu biti. Samo da malo odanem i vidim gde smo mi to jer ja ti se brate Luka ovoga puta uopšte ne sećam.

–         Znas  Mišo lepo si ti to smislio samo meni se čini da smo mi  malo zalutali.

–         Jeste… jeste… zalutali ste i to ne malo, po mom skromnom mišljenu.

–         Mišo jesam li ja toliko pijan ili to neko govori?

–         Pijan jesi. A da govori-govori, nije da nije samo ne znam ko.

–         Pa Ja govorim! Eto ko. Diži dupe s mene ako hoćeš da ti krene.

–         Luka, brate kamen progovorio( lagano je ustao ne prestajući da žvaće ukusnu smokvu)

–         Nisam ja kamen!

–         Pazi stvarno nisi… Luka brate kornjača je progovorila.

–         Nisam ja ni kornjača!

–         Pa dobro ajd šta si?

–         Ja sam Oklopnik vremena. Početak svih početaka  a kraj ne nazirem.

Luka, još uvek pomalo pijan i mamuran,  šakama je trljao oči i ćutao. Breze su se tiho kikotale,vetar ih golicao. Znale su da ovoj dvojici spasa nema. Oklopnik je već dva puta prećutao uvredu. Svaki pokušaj smokava da ih utišaju( u pozorištu se ćuti i u ovom veku)bio je unapred miniran.

-Slušajte vas dvojica  ovo je vaša šansa. Ako hoću mogu da učinim da vam život bude ovako blistav i sjajan kao ovaj kovčežić. To znači bićete srećni i bogati, pravi domaćini a ne dve lude, samo ako to hoću.

– A šta mi ovaj, šta mi veliki Preklopniče treba da uradimo da bi ti nas tako nagradio?

-Ja nisam Preklopnik već Oklopnik vremena, uff beno jedna,opala ti kosa s temena.

Miša trezniji od svog prijatelja, kockar u duši, vodio je ceo razgovor, spreman na bilo šta samo da  kad dodje kući obraduje svoju Radu.

      -Izvinite gospodine kornjačo, ovaj hoću reći gospodine Oklopnik, nisam imao nameru da pogrešim.

       – Uff, djavo me odneo kad sam dvema budalama ovaj kovčeg doneo. Slušajte ali slušajte dobro, obojica. Prvo jel vidite ovaj kovčežić, to i ne moram da vas pitam oči s njega ne skidate, srce svoje kidate. E ovako stvari stoje. Ja sam izgubio ključ od njega i onaj od vas dvojice ko ga prvi nadje imaće svega. Kovčežić otvaraju ljudski repovi. Svaki čovek ima (vuče) repove, pa i vi. Meni treba samo jedan. Dakle vi meni rep ja vama blagostanje. Imate vremena da ispunite pogodbu  onoliko koliko traje dvadeset zamaha vetra.

            Oklopnik je uvaženo klimnuo glavom seljacima i lagano odgegao unutar brezove šume.

            -A šta ti misliš Luka o kakvim repovima on to bulazni. Ja se nisam juče rodio i što znam ja to znam i ljudi repova nemaju, eto.

-Pa vidi ovako, dok je on pričao ja sam se setio onog Miljenka što uči školu za lekara. Da, njega sam se setio i njegovog kazanja. Jednom uz rakiju, dok je još amo dolazio svašta mi je napričao. Mi ljudi smo nekad imali  repove jer smo nastali od majmuna a dokaz za to je “prašljen” u našoj zadnjici. I taj prašljen ti je u stvari taj rep.To ti je neka kost u zadnjici. Mi smo ti tako “evelutivno“ napredovali da nam ta kost i ne treba. Pa kad nam ne treba što da je ne damo.

– A ko će od nas dvojice da da tu kost?

– Pa i to sam smislio. Ja ću dati kost al je ti moraš izvaditi. Ja ti ne mogu sam svoju zadnjicu vaditi. A evo „viš“ imam i perorez ako ti zatreba.  Jer to ti ne znam, ne znam treba li što seći da se dodje do tog “prašljena“. A posle ćemo blagostanje podeliti.

-Dodji brate da te izljubim, nisam Luka znao da si tako pametan čovek.

I dok su se oni dogovarali vetar je postajao jak i nestrpljiv. Breze su glasnim kikotanjem  komentarisale razgovor dve lude. Smokve,  zarazene opštim veseljem koje je vetar šeretski podsticao, dozvolile su sebi tiho mramorenje. Vetar se razulario, koliko snage se u njemu skupilo za prethodnih stotinu godina.Breze su znale da će bar jedna od njih proći kao čuveni deda. To nije smetalo opštem veselju. Još kad su videli da se Mišo ozbiljno sprema na hirurški zahvat na zadnjici svoga prijatelja, veselju nije bilo kraja.  Luka je skinuo gaće i prekrstio se. Miša je drhtavom rukom posegnuo za perorezom. Vetar je nosio prašinu u oči. Od buke su jedva jedan drugog razumeli. Velika je sreća što  Oklopnik vremena nikad ne kasni.

-Pa vas dvojica niste normalni! Navlači gaće i bežite odavde, još dva zamaha i vetar će vas odneti zajedno sa prašnjavim putem. Rekoh ja da ste vas dvojica dve lude.

A  “prašljen?“ Zar ti više  ne treba ? A eto mi bili spremni…

Ufff. Gluposti ljudske! Ja sam rekao da svaki čovek vuče repove… To znači da  je svaki čovek u životu bio povredjen i da taj bol nosi sa sobom. Taj bol mu smeta da kasnije napravi slobodan korak. Bilo je potrebno samo da ispričate šta vas je u životu najviše zabolelo. Koga je u životu srce volelo… Kovčežić bi se od te priče sam otvorio upio svu vašu bol a vi biste otišli kući čili i veseli sa zlatnim kovčegom u rukama. A vi!?. Ufff… Vi skidate gaće. Bene dve.

Poslednji zamah vetra došao je uz strašan urlik. Put se rastočio a njih dvojica prašnjavi i dezorjentisani bačeni su na pragove svojih kuća.

-Znaš Luka nas dvojica smo stvarno- dve Lude. Najbolje će biti da sve zaboravimo. A o ovome što nije bilo nećemo nikad nikome pričati…..

-Bar da sam neku smokvu u dzep stavio. Ovako dodjoh kući praznih dzepova i prazne glave.