KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA

KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA.

Advertisements

Prodavac snova bajka

Prodavac snova ima veliku torbu od zečije kože čvrsto zakačenu za njegov vrat. Ima ogromne korake dovoljne da  hodajući opkorači Linheštajn ili Maltu. Nosi šeretski osmeh iza uha onaj koji danas koriste putujući trgovci i poneki  P.R. menadžer. Treba mu sedam minuta i trideset dve sekunde da prepešači  planetu zemlju. Brži je od ljudskog oka a mudriji od svih bogova. U davna vremena poželeo je da ima naslednika pa je od Zevsa i Maje uzeo njihovog sina Hermesa da ga obuči. Ovaj je naučio sve što je mogao o poslu trgovca i otišao da bude glasnik bogova, otišao bez pozdrava i objašnjenja. Od tad je prodavac snova sam. Zakleo se tada da više nikog nikad neće uputiti u tajne svog zanata.Ovih dana je primoran da prenebegne zakletvu.

U svojoj torbi svetom nosi promašene izbledele snove otkupljene budzašto od lenjih vlasnika. On snove ne stvara samo se stara da oni već stvoreni budu ostvareni pa ako prvobitni vlasnik ne čini ništa da bi svoj san ostvario on pronalazi nekog drugog dostojnijeg koji će san voleti i ka njemu stremiti. Lenjom vlasniku otkupi san za bledu kopiju ili pregršt šarene laže i onda sve svoje nade polaže u novog vlasnika. Što se više snova ostvari toje njegova torba lakša a osmeh veseliji. Najbolji prijatelji su mu zečevi i bubamare zato što ovi ceo život provedu sanjajući, ne umeju drugačije. S njima se prodavac snova poneki put  dugo zapriča njegova torba postane teška, preteška. Tad se javi Gravitacija da ga opomene

Vreme je da neki san pokloniš, previše se promašenih u tvojoj torbi zaigralo.Ako se ne pokreneš težina torbe izbaciće planetu u neki drugi planetarni sistem. Ljudi to neće podneti.

Uff ti ljudi… Ne daju ni dve rečenice da progovorim a već su se toliko snova odrekli… Nije tako bilo uvek. Ranije sam umeo i po dve nedelje da sedim na rubu sveta i uživam dok torba ne oteža. Sve se izokrenulo u ovo moderno doba. Odriču se snova  izmedju dva zalogaja a pogodnih vlasnika, sposobih da ostvare i  oboje promašen san  sve je manje. Posao mi je postao baš težak i neka starost me stiže…. Ajd evo krećem… Trebao bih naslednika pronaći ili bar pomoćnika…

Polako ustaje da ne poremeti ravnotežu ruba sveta i pravi prvi korak. Nasmeši se Južnom polu i nastavlja sebi da mrmlja u bradu. A brada mu dugačka kao pola Afrike, skoro dva veka nema kad da se obrije.

Da nadjem pomoćnika, ne znam kako  da izvedem, stvarno ne znam. Hermes mi je bi zadnji pokušaj, tad sam još imao i vremena da nekog učim i nekom da objašnjavam ,sad ni za dve rečenice nemam vremena a torba mi puna.. hmm.. a bez pomoćnika neću moći još dugo… previše ljudi, previše promašenih snova i lakog odricanja a vremena nigde i ono poludelo skroz. Nekad je Vreme bilo dostojanstveno. Umelo je stati i zastati, umelo koju mudru prozboriti. Sad jurca ko pomahnitalo.

Šta me prozivaš, ti zabradjeni ostatku prošlih vremena. Tebi i nije mesto ovde. Vidiš valjda da ljudi za snove ne haju. Njima to više ne treba. Sad imaju  Tehniku. Ne razumem što se patiš više. Idi lepo na onaj tvoj rub sveta, dok nije i on nestao i baci torbu u neki drugi univerzum. Uživaj u svojoj starosti a njih pusti ko da ne znaš da njima niko više nije poteban. I ne samo da su ljudi dovoljini ljudima nego je jedan čovek  dovoljan samom sebi… Snovi… pa to su bajke u koje ni mala deca više ne veruju.

E Vreme! Nemoj tako… deca još veruju, bar neka, a nadje se i poneki odrastao čovek spreman da se bori… Zbog njih ja i nosim ovu torbu. Kad njih ne bude baciću torbu i otići u Mit da se lepo odmorim. Nego što si tako pomahnitao istrošićeš se  prebrzo?  Drago mi je što si mi se naizad javio jer moram da te zamolim za uslugu, veliku.

Ja nisam Deda Mraz da ispunjavam želje. Tebi dugujem uslugu tako da reci, šta treba?

Treba mi da zastaneš, da sve na planeti zaustaviš onog momenta kad pronadjem učenika. Sam više ne mogu a ako nastaviš ovako pomahnitalo da juriš neću imati dovoljno vremena da obučim pomoćnika. Vidiš i sam kako je. Nemam vremena ni da se obrijem tokom zadnja dva veka a kamoli nekog da podučavam. Kad ga naučim svemu što treba ti nastavi normalno ko i do sad. Niko neće ni znati da si stao. To je jedina nada za one retke kojima je još stalo do snova.Znam da tražim mnogo, možda previše, ali bez tvoje pomoći ja vrlo brzo odo u Mit a od ljudi ništa neće ostati. Tehnika će ih sve u skriveno ropstvo odvesti. Znaš i sam.

Znam i nisi mi jasan uopšte, šta je tebi stalo do ljudi, kad su takvi postali  i ne trebaju nam, mi svi bez njih ćemo lako. Baš pre nekako razgovarao sam sa Smakom. On mi reče da ja još više pomahnitam i požurim jer je njemu čekanje dosadilo pa kad ih lepo sve smakne zvao me na pir i veselje, dodji i ti. Cela će se družina opet skupiti. I Vetar se obradovao i More je odahnulo, već decenijama živi u strahu od ljudskih toksičnih otpada. Svi će biti tamo.. da ne zaboravim, pozdravio te puno tvoj stari drugar Knjigopisac eto čak ni on više ne želi sa ljudima da se preganja. Kaže da su delfini  mnogo maštovitiji i da mu je žao što njima nije dao svoju veštinu.

Vidim ja da ste se vi već sve izdogovarali i da ste digli ruke… ja ne mogu.. rekao sam ti … još uvek ima dece koja u snove veruju još uvek ima ljudi spremnih da se bore za san.Pa šta ako ih je premalo… Baš zato im treba još više pomoći. A ja se svoje namene ne odričem lako. Ima tu još nešto. Ako nestanu razlozi našeg postojanja meni se čini da ćemo i mi nestati. Ništa na ovom svetu ne postoji a da nema neku namenu, tako je ovaj svet nastao. Razmisli o tome.

Dobro… vidim da ne mogu da te odgovorim. Uslugu ti dugujem i ja ću svoj dug vratiti, samo mi te žao.

Ne dugo potom Prodavac snova zakoračio je preko Atlanskog okeana i palcem noge okrznuo Angolu i taman je poželeo da zakorači u Zambiju kad na ulici Luande ugleda dečaka sjajnih očiju i žustrih pokreta.Njegovo lice sjajilo je od dubokog ubedjenja u svoj san. Stvarnost je video kao kroz maglu, u slobodno vreme pričao  je sa zvezdama i zrnevljem kukuruza. Hvatao je vetar u torbu na svom ramenu a zatim ga puštao u polja.

Pronašao sam ga! Pronašao sam svog učenika… u njemu ima više ljubavi prema planeti  Zemlji nego što je u meni ima.

I vreme je namignulo prodavcu snova i potpuno stalo. Odoh ja na espresso na Monmartru dok ga ti ne  obučiš. Već decenijama imam želju da tu popijem kafu. A ti ne žuri i meni će prijati da malo odahnem.

Kako je vreme stalo, tako sve stade. Ljudi u pola koraka, zagrljaja. Vetar u pola zamaha, sve se zamrzlo u jednom trenutku postojanja. Dečak je u čudu posmatrao svet bez pokreta a Prodavac Snova uživao u njegovom oduševljenju.

A zašto se ja nisam zaustavio ?

Zato što sam te ja izabrao da budeš moj učenik.

Šta treba da učim od tebe i ko si ti ?

Ja sam prodavac snova. Od mene ćeš naučiti da procenjuješ ljude i vagaš snove. Naučićeš kakvom čoveku koji san da pokloniš. Imaćeš korake dugačke kao moje i planeta zemlja biće tvoje igralište. Nosićeš na ramenu torbu kao i ja u kojoj ćeš grejati izbedele snove i davati ih novim vlasnicima, trudeći se da nedješ onoga  ko će poklonjeni san umeti da  ceni.

Ih pa to uopšte nije teško…

Drago mi je ako tako misliš, samo nešto moraš da mi obećaš. Ovaj posao se radi večno. Nema odmora i nema nekog drugog posla iza. Dovoljno je zanimljiv da ti nikad neće biti dosadno. Ali ne smeš ga nikad napustiti. Ako to učiniš vreme neće ponovo zastati, da bih ja pronašao nekog drugog, a bez pomoći ja više ne mogu. Tog dana kad odeš i snovi će nestati. Ako si spreman na toliku žrtvu i takvo obećanje moja potraga je završena, ako nisi reci mi odmah. Ja vremena za gubljenje nemam.

Spreman sam i veoma sretan što si mene izabrao. Sad mi pade napamet, kad bi svakom čoveku objasnio vrednost i bitnost njegovog sna onako kako si meni objasnio bitnost posla koji treba da radim, možda bi ljudi češće ostvarivali svoje snove.

Dobrog sam učenika izabrao.

Čim je to izgovorio vreme je počelo iznova da teče i  sve na zemlji i cela planeta nastavila je svoje kretanje…

Ovo je bilo moje poslednje zaustavljanje. Zbog prethodna tri zaustavljanja postoji prestupna godina, šta će ovo zaustavljanje doneti, ne znam… znam da je kafa bila fenomenalno fenomenalna.

Hahahah.. pa naravno ta kafa je rezultat ostvarenog sna jednog čoveka. Mora biti odlična. Hvala ti !

Danas i Prodavac Sna i dečak vedro obavljaju svoj posao, sve stižu… Iako ljudi i dalje odbacuju snove previše lako oni uspevaju zajedno pronaći one koji će uložiti dovoljno truda da san i ostvare.

Prodavac Sna zahvaljujući dečaku ponovo ima vremena da porazgovra sa svojim prijateljima na rubu sveta. Našao je i vremena da se obrije. Od onolike brade napravili su prekrivač za kišne oblake da oblacima ne bude hladno kad daruju kišu.

Elektronsko pismo upućeno Smaku sveta- za svaki slučaj

foto: NASA

 

Dragi Smaku

Verovatno si dosad morao pomisliti kako te svi željno očekujemo. O tebi se piše, o tebi se misli. Zbog tebe se rezervišu enormno skupe hotelske sobe za samo jednu noć. Dakle za ovo kratko vreme  stekao si status  poznate i željno isčekivane ličnosti. I to je u redu. Svima je jasno da je ova civilizacija na ozbiljnoj stranputici i niko ne zna kako da stvari reši. Zato si ti dobro došao i rado vidjen gost velikog broja novinskih naslova. Nakon Smaka ima sve da bude bolje, ne zato što mi znamo kako bolje, nego zato što gore od ovoga ne može…

Lepo sam te nahvalila ne zato što nešto verujem u tebe. Iskreno ne verujem, nismo mi te sreće. Ali postoji onaj o,oooooooo1  procenat koji ne želim da rizikujem. Evo da ne okolišam ko Marko oko konaka reći ću ti.

Meni datum tvog navodnog pojavljivanja nikako ne odgovara. Dakle pomeraj ga ako boga znaš. Za tebe treptaj oka za mene večnost a evo i zašto.

Ako si ranije zvirnuo na moj Blog jasno ti je da imam Dragu a jasno ti je i da se jako teško vidjamo.  Neću te gnjaviti detaljima zašto je to tako ali lepo te upozoravam mi smo zakazale naš sledeći susret za  22. 12. Ti svoj dolazak lepo odloži za 26. 12.  Planiramo provesti nekoliko dana zajedno. Lepo sam rekla za mene večnost za tebe treptaj oka.

Pošto nas dve već par meseci nismo imale priliku da ceo dan  posvetimo jedna drugoj a to će konačno biti izvodljivo 22.12-og.  tvoj dolazak 21.12-og.  apsolutno ne dolazi u obzir. Tako savršene dane  čak ni ti veliki i moćni nemaš pravo da mi oduzmeš. Po svim viteškim pravilima lepo uvaži moju molbu, da se ne svadjamo bezveze. Kao što rekoh nemam ja ništa protiv tebe lično. Samo mi smeta datum.

Nadam se da sam bila dovoljno jasna.

Napominjem ake ne primaš elektronsku poštu obrati se Deda Mrazu i njemu šaljem kopiju pisma za svaki slučaj i on će ti je rado proslediti. Koliko znam on je već spremio poklone pa ni njemu navedeni datum nikako ne odogovara.

I još samo nešto u slučaju da se oglušiš  o moju molbu biću prinudjena da primenim agresivnije mere. Da skratim priču Smaći ću te ko  Panta pitu pa bio ti sto puta Smak sveta.

s poštovanjem

Jelena Bogosavljević.

P.S.  U slučaju da ispuniš moju molbu u znak zahvalnosti pokloniću ti bajku o Prodavcu snova. tako ćeš imati čime da se zanimaš dok te ova zeznuta civilizacija opet ne pozove.

Kratka priča: Patološka ljubomora

Nije moja glava prazna, ja glavu uopšte nemam… Izgubio sam je onog dana kad sam tebe oženio… Tako da molim te prestani da puniš nešto što odavno nepostoji…A to što sam i dalje sposoban za ironiju pozajmio sam je od onog komšije prekoputa što mu ime ne znam a u kuću mi dolazi samo onda kad zna da nisam tu…

Ti si stvarno glavu izgubio, bulazniš bez stida i srama! Kakav te komšija spopao?

Mene nikakav a čujem, pričaju ljudi, tebe onaj  preko puta… I samo zato što sam svesno glavu izgubio eto ja ti uopšte ne zameram. Što bih?… Kao što rekoh ja sam se glave odrekao baš na dan našeg venčanja i otad je uopšte ne koristim…Tako mi je  lakše.

I dobro ajde reci mi molim te kako si je to izgubio? Pet godina ćutiš i sad izvlačiš nešto a ja pojma nemam o čemu govoriš.

Pa evo ako baš hoćeš reći ću ti, i meni je dojadilo ćutanje, iako malo mi neverovatno da ne znaš o čemu govorim. Stvarno si trebala biti glumica. Na platnu filmskih poljubaca koliko hoćeš… Nego   pristavi ti nama kafu da se lepo izrazgovaramo. Pet godina sam ti dao, od mene dosta.

Pa ti to ozbiljno?… O bože, čoveče… Pa  juče si mi buket cveća, onako usput, doneo…

Voda u džezvi vri… On namrgodjen ćuti, prebira misli.. Ona u čudu i neverici, drhtavim rukama prinosi šolje za kafu. Koleno leve noge od slabosti joj poklelo pa se lagano spustila na stolicu kraj kuhinjskog stola. On pretura po džepovima, traži paklu cigareta i upaljač…

Otkad si ti propušio ponovo ?

Evo od danas… Daj pikslu.

U drugačijim okolnostima ona bi mu i na pomen cigarete rekla da se u njihovoj kući ne puši i održala dugi govor o duvanskom dimu koji se uvuče u zavese, odeću, nameštaj…Sad je odlučila da prećuti, verujući da njemu nije dobro. Za pet godina braka izmedju njih nikad nije došlo do ozbiljnije svadje. Nije bilo razloga, jeste rutina u mnogo čemu zamenila bliskost i nisu oni puno razgovarali ali se jesu oko bitnih stvari uvek umeli dogovoriti. Nije bilo ni puno smeha i šale, što je inače odlikovalo njihove godine zabavljanja, ali to je život. I takav kakav je prihvata se i živi… Posmatrala je njegovo lice, i valjda prvi put za zadnjih godinu ili  dve pogledala  u njegove oči. Mrak koji je tamo zatekla prenerazio je.Činilo joj se da preko puta sedi neki drugi čovek koji samo likom podseća na njenog muža…

Daj i meni jednu … Slušam. Pričaj. Kako si ti to glavu izgubio? Zar se nismo uvek oko svega dogovarali? Sve odluke doneli smo zajedno. Nikad preko tvoje reči nisam išla.  Verovala sam da imamo više sreće nego većina. Imali smo puno lepih trenutaka zajedno… Dakle šta odjednom nije u redu?

Nije odjednom. To je oduvek. Od prvog dana nosim u sebi crva koji me jede. Ne mogu više. Ovo tvoje glumatanje je uvredljivo. Shvati! Ja znam ! Video sam te još onog dana kad si izgovarala sudbonosno Da. Video sam te! Jesam li dovoljno izgovorio ili imaš nameru da se i dalje praviš blesava, da me nateraš sve da kažem!

Ona je začudjena, uplašena. Jasno shvata da se iza njegovih reči krije neka bolna tajna koju je u sebi hranio proteklih pet godina. Prebira po sećanjima pokušavajući da se seti bilo čega što ga je moglo toliko zatrovati. I dalje joj se čini da je upala u neku drugu dimenziju ili san iz koga ne može da se trgne.

On, posmatra njeno nevino lice i jasno vidi da ona uopšte ne razume o čemu on govori. Ta nespretna naivnost potpuno ga izvodi iz takta. U rukama oseća slabost.To je dobro, da može da ih pokrene tog momenta bi je zadavio samo da skine sa njenog lica taj neadekvatni izraz. U njegovoj mašti ona odavno nosi neki drugi lik iskvaren porokom i bestidnošću.Cvokoće od nervne napetosti. Traži reč.

Znaš da smo napravili dogovor da ne dolazim do tebe dok oblačiš venčanicu, rekli su nam da to donosi lošu sreću. E ja nisam izdržao. Veče pre došao sam do tvoje kuće, nisam hteo ulaziti. Samo sam poželeo videti koliko si lepa…

Znaš li sada o čemu govorim ?

Ona, zapanjeno u strahu odmahuje glavom.

Urlao bih koliko me ova igra nervira! Zašto si tako surova..Šta misliš postići!?

Ona se pretvrorila u kip zalepljen za kuhinjsku stolicu… Na licu se jasno čita neverica i bol…Gleda ga u oči strpljivo. Zna da je najbolje da ćuti.

Čekao sam neko vreme ispod tvog prozora a onda  taman kad sam poželeo da kucnem u tvoju sobu ušao je neki muškarac. Crn, visok. Seo je kraj tebe… Ti si ga zagrlila i počela plakati. Kroz zavesu sam jasno video koliko ste bliski  i koliko vam je stalo jednom do drugoga. Pobegao sam… Celu noć sam jurio gradom kao lud. Bio sam ubedjen da ćeš na venčanju izgovoriti Ne i na to se tu noć pripremio. Kada si srećno izgovorila Da, ja sam autmatski ponovio tvoje reči i prihvatio Igru. Samo da vidim, da znam.. da razumem. Kakva si ti to žena bre, koliko lica imaš? I koliko njih je  prošlo kroz ovu kuću otkako smo u braku? Za dvojicu sam skoro siguran!…. Govori! Nakon ovoga što sam ti rekao duguješ mi iskrenost bar na kraju. A ovo sam ti rekao samo zato što ne želim da misliš da sam budala. Hoću da znaš da sve znam!

Ona neko vreme ćuti. Ceo njen svet potpuno se urušio. Od lepog zajedničkog života, medjusobnog poverenja i razumevanja nakon ovih njegovih reči nije ostalo ništa. Tup i težak bol…Ćuti, traži reči…

I ti sve ovo vreme, koje smo proveli zajedno, veruješ da te ja varam na svakom koraku. I u to toliko slepo veruješ da kidaš i mučiš sebe godinama, mene tek večeras. Strašno je koliko dugo ćutiš. Nepojmljivo da ja ništa od svih oluja u tebi nisam videla. A  volimo se… I kako si ti mene svih ovih godina voleo a nisi mi verovao?

To veče koje te je tako promenilo… Ja ne verujem… Dolazim u iskušenje da ti ne dam objašnjenje ali ti si sebe dovoljno  namučio. S tobom nešto ozbiljno nije u redu…  Ti si patološki ljubomoran, i meni je tebe žao.

To veče jedini muškarac koji me je posetio, bio je moj rodjeni brat…Sećaš se visok, crn… Onaj na čijoj si sahrani bio pre dve godine. To veče mi je rekao da ima karcinom i da iako će živeti još par godina svakako treba da se pripremim da ga jednog dana neće biti. I plakala sam.. preplakala sam pola te noći. On je došao to da mi kaže, da nam poželi svu sreću. Da mi kaže da mu je jako drago što sam pronašla dobar oslonac u životu.

Nakon tih reči ona je zagnjurilla glavu u šake i tiho zaplakala. Znala je da izmedju njih više nikad neće biti isto. Osećala je gubitak i prazninu. Kao da joj se prikrao lopov kome ne zna ni ime  ni lik i ukrao najvrednije.

On postidjen, unezveren, i veruje joj i ne veruje ali jasno oseća da lakše diše da nema onog tereta što ga je gušio godinama. Čini mu se, od sutra počinje novi život u kome sme biti srećan.

Pruža ruke ka njoj ona ga nesvesno odguruje. Novi bol probada već izmučena srca.

Kratka priča VOZ

Voz. Relacija Šid-Beograd. Leto je. U kupeu zagušljiv, težak vazduh. Ustajali znoj radnika meša se sa mirisom jeftinih parfema. Neko zapali cigaretu, onu što bi na njoj pisalo Srbija ili Lovćen da je radnja smeštena u devedesete. I u hodniku i u kupeima pootvarani su prozori. Svima smeta ta smeša mirisa, taj jasni trag jada, a svi ga u sebi nose. Vašar nepotrebnih. Većina je na sebe odavno zaboravila. Nedelja popodne. Radnici putuju nazad na gradjevinu. Puca im kičma, ruke otvrdle  od one stalne prljavštine, betonske. Nju sapun  ne skida. Njih trojica dele “krmaču“ tako je povoljnije. Ako ne znate krmača je popularni naziv za dvolitarsku plastičnu flašu piva. Kako se pivo u flaši smanjuje tako oni postaju sve veći, hodnik im je tesan. Veliki i glasni… Svi se trude da ih ne vide.

U kupeu  sede dve žene i jedan stariji polugospodin. To je soj koji izumire. Zna on sve… I kako se vladati i kako razgovarati i kako se obući. Ovo zadnje je ozbiljan problem jednom polugospodinu. On u ormaru nema ni jedno odelo koje nije starije od desetak i više godina. Koliko god da ih je pazio i čuvao vreme je učinilo svoje. I on to zna. Zna i kad obuče svoje najbolje odelo, tragovi se ne mogu sakriti. Zato i putuje vozom. U vozu, njegova odeća je još uvek ako ne reprezentativna onda svakako pristojna.  Čeka prvu priliku da zapodene bilo kakav razgovor u kome će pokazati ne samo da je pristojno obučen nego da je od stare garde, da  on takav bez obzira na teške godine zaslužuje poštovanje.

“Eh kakva je ova omladina. Galame i piju kao da je ovo njihovo. Kao da su im očevi ovaj voz pravili.

Dočekuje ga blistav osmeh žene koja sedi preko puta. Više liči na gradjanku nego na ženu sa sela. I ona je od neke poluvrste. U procesu kultivacije. Dok polugospodin uporno pokušava da održi davno prošlo, iako su mu materijalne mogućnosti urušene i samopoštovanje poljuljano, ona tek iz navike putuje vozom. Po njenoj garderobi i skupocenom, naredjanom nakitu, vidi se da je  stekla, i to ne malo. Stekla bar u materijalnom.  Ne poseduje manire dobro vaspitanih obrazovanih. Ne, ona je ko zna iz koje čuke došla i lepo se snašla. Sad bi ko Nušićeva ministarka da uz imanje dodje i zvanje.

Ne draga gospodjo, ne ide to tako lako. Prvo promenite frizera, naučite damski da prekrstite noge i molim vas nekih navika se odrecite. Taj jeftini, zagušljivi parfem ,možda je bio odličan za vas pre par godina, dok se vaše lice moglo videti u kakvoj seoskoj kafani ali sad  pretendujete na zvanje Gospodja, nadjite neki malo manje napadan. I taj jarki karmin i tri sloja pudera da sakriju godine i još ponešto, to vam više ne pristaje. Samo nema ko da vas nauči, sigurno vas neće naučiti onaj vaš tunjavko što ga celi život ko kakvu pokidanu vreću vučete sa sobom… Ali jednog dana neko hoće i vi ćete nabaciti masku ugledne skrušene žene kao mnoge pre vas. I dok tako u sebi vodim imaginarne razgovore sa ženom koja me verovatno nije ni primetila, ona nastavlja zavodljivo da se smeška. Polugospodin raste. Malo od tog smeška, malo od svojih reči. Raste i transformiše se u nekadašnjeg sebe. On je bio neko i značio nešto, pre svih ovih ludih vremena…

A seća se svega… I omladinskih akcija i pionira pa komunističkih partija i lakog zaposlenja…Nekad se znalo i šta je poštovanje i šta je vaspitanje… Jeste, jeste… Mlada devojka nije mogla tako gola na ulicu izaći. Znao se red.. A ona sluša i upija svaku reč. Pa kad čuje  nešto što nije ranije kao:  „retardacija omladine“ ili „gubitak društvene svesti“ ili „globalna slika“ isl… ona kao da se zaledi pa u sebi ponavlja te izraze kako ih ne bi zaboravila.

Treća žena u kupeu je čestita, zdrava, seljanka. Nosi dve torbe hrane verovatno ćerki ili sinu studentu. Ponos i dika cele familije je taj student. To što kući jedva i za slavu dodje i što je oca zadnji put video pre par meseci, to nema veze. To se nikad neće ni izgovoriti. Majka će mu ovim vozom cele četiri a možda i više godina donositi hranu, da jadan ne jede suvo ili da ne mora u menzi ko tamo neki… On je iz bogate kuće. A majku će na vratima izgrditi  što maramu nije skinula već je takva u zgradu ušla. Hrana će završiti u frižideru a zatim u kanti za smeće. On je sad Beogradjanin. Hrani se u Meku ili hamburgeriji retko kad  otvori frižider u svom stanu. Ako ima srca, bar ce pobacati to što se pokvarilo od prethodnog puta, ako nema pustiće da ona vidi koliko ceni njen trud.  Majka ko svaka majka reći će:” Sine pa ti ništa ne jedeš, osušio si se od silne nauke.” A on nit je mršav nit je suv već je odavno dobio bledunjavu gradsku boju i sive podočnjake noćnih klubova. Dobio je i ono mekano nezdravo salo hamburgerija. Nagledala sam se takvih previše u svojim studentskim danima.

Žao mi te seljanke više i od ovog polugospodina, što ga vreme pregazilo japanskim vozom.

Seljanka ne učestvuje u razgovoru. Polugospodin smatra da mu je ispod časti da se i njoj obraća. Pogrešna procena moj polugospodine čekaj samo da polugospodja progovori. Ispumpaće taj lažni balon samopouzdanja koje na njoj gradite u roku od jedne rečenice. Polugospodja i  dalje ćuti,  smeška se. Povremeno klimne glavom izgovori neko neodredjeno “da” ili još neodredjenije “tako je to”…

A ovaj razvezao o ratu devedesetih, globalnom otopljavanju, kineskom naseljavanju Srbije. Skladište informacija

„I koje je vaše mišljenje o tome draga gospodjo?”

Stiže pitanje ko iz vedra neba, i mene je iznenadio. Već sam pomislila ova zmija(polugospodja) neće do Beograda progovoriti.

„Moje mišljenje a u vezi čega“?

„Pa to kinesko naseljavanje Srbije.Zašto je sve više Kineza i kineskih četvrti,  o svemu tome što sam pričao malopre“!

„A o tome. Slušaj Ti da ti rečem jednu stvar“.

Kako  ona pocinje da izgovara reči na nakaradnom srpskom jeziku, tako polugospodin sve vise  bledi uz blago podrhtavanje kolena. Pa on se njoj pola sata sve sa Vi obraćao a ona njemu u prvoj rečenici Ti. Strašno.

„Eve da Ti rečem. Sad to više nije povoljna rabota. Ja sam ti moju poćerku pre sedam godina  udala  za jednog kineza. Dobar biznis bio ondak. Deset iljada evrova sam primila za nju. Od tog kapitala čudo napravila. Sad sam bogata žena. Danas ne daju ni petsto al ja sam imala mozga. A ti ako to oćeš, sad ti je kasno, ne isplati se….Nego slušaj ovamo da te ja naučim. Imam poso za tebe…  vidim da si načitan a umeš i lepo da pričaš..“

Tada voz stiže u stanicu a polugospodin bez reči pozdrava, sa ono malo dostojanstva što mu staje u stari šešir,  napusti kupe.