Nekoliko reči da na sebe ne zaboravim

Nisam dugo pisala. Dani se lako izvuku. U tišini ili okružena rečima što šuplje odzvanjaju, čuvam svoju nutrinu. Stvaran život dugo je  na prekretnici, pa  nikako da mrdne, sad mi se već čini nije bitno kako se prelomi samo da se To već jednom završi i da udahnem vazduh bilo kakvog početka, samo da je moj vazduh  i da ima stazu kojom se može napraviti korak. Hoću i ja kao moj junak Ajdared da otkinem komad plavog neba. Hoću, a ne umem. Pisanja se uvek setim tek onda kad nemam gde drugo pobeći osim u sebe. I onda je tu naravno bajka o rečima zavodljivim, rečima neodoljivim koje će mi same od sebe napraviti put. Nevolja je kad se jedna bajka živi previše dugo i započinje iznova tokom celog života, pre ili kasnije počinje nalikovati praznoj i tupoj laži koju ni samoj sebi ne umem dovoljno dobro prodati da, bar za trenutak, poverujem kako sve još uvek može imati srećan kraj. Ovakvu iskrenost ni papir ne trpi, a kamoli čovek.

I uvek detalji… Nečiji izraz lica što me zaledi, pa se za tili čas stvore slike i kako je taj čovek odrastao i kakvu je ženu voleo i šta je želeo i čime se na kraju u životu  zadovoljio. Na drugima to lako čitam… Odsanjane snove, gomile početaka i pomirenje sa onim što mu je život  dao, na drugima lako…Sebi još uvek ne priznajem, iako je i na mom licu jasno ispisan svaki promašen početak, svaka ubijena nada….Još uvek verujem. Verujem u snagu reči koje mogu oblikovati i stvoriti novi, lepši život.

Asocijativno uz zvuke violine

Uvek počinje na isti način. Udahnem vazduh i krene da se razliva od stomaka na gore. Raste kao plima dok me celu ne ispuni taj osećaj. Zatim se bude slike. Lutam  kroz njih, pokušavajući da ga raspetljam.

Vozim se u kupeu za spavanje, na relaciji Beograd-Bar.

Zatim stojim na terasi  stana u kom sam provela detnjstvo. Leto je. Osećam povetarac na licu, čuje se muzika. Dolazi iz ogromnih zvučnika na Savi.

Prodju dva tona, još jedan udah i već se vraćam iz škole u društvu svog psa. Zvali smo je Lora. Školu je volela više od mene. Ponekad je upadala u zbornicu  i  pravila haos po učionicama pokušavajući da me nadje.

Raspetljavam dalje, znam da nemam puno vremena. Uvek mislim samo da potraje dovoljno dugo. Taj osećaj je  kombinacija obećanja drugog života i sreće. I uvek mi se čini ako budem dovoljno brza  i poslažem slike koje ga obavijaju kao toplo ćebe, ako ih poslažem dovoljno brzo, ako ga ogolim, dobiću odgovor. Blesavo jer ni pitanje ne znam…Namigne meni u tim momentima i Prvi maj na Fruškoj gori, zamiriše roštilj i pivo. Ponekad me probudi glas moje majke  koja mi donosi doručak  u krevet.

Trudim se iz sve snage da ga što duže zadržim . Znam da će proći meseci  dok se iznenada ponovo ne javi, taj osećaj. On u brzom vozu, ja idem korak po korak. Trčim za njim i raspetljavam klupko…

Brzo nestane. Iza sebe ostavi otvorene fioke sećanja, nedorečenost i neispunjeno obećanje. Ostavi i saznanje koje ne želim da čujem, rečenicu koju automatski pobijam sa tvrdnjom:“Ima još vremena“. Tu rečenicu ni jedno pobijanje ne utiša.

„Živi svoj život umesto što dozvoljavaš da život živi tebe“.