OPKLADA
Ja sam siromašan čovek. Promašen čovek. Kakva glupost! Uopšte ne želim da razmišljam o tome. A od istine se ne moze pobeci.. Promašio sam vlastiti život. I da sam hteo toliko da skrenem sa puta, ne bih mogao. Nije moja greška. Kriv je moj ovakav karakter. Osnovna crta mog karaketra je da sam inadžija i ona je to znala. I eto!
Bila je to lepa ljubav. Onako tiha. Znali smo unapred da ćemo se zabavljati nekoliko godina, da ćemo pustiti da nam se roditelji upoznaju, da ćemo se venčati i da ćemo sačekati sa rođenjem deteta dok ne kupimo naš stan. Sve je bilo unapred isplanirano. Znala je da sam inadžija i ni dan danas mi nije jasno zašto je tražila da se opkladimo. Nikada mi ni neće biti jasno.
Bili smo različiti. Ona je bila jedna od onih pedantnih, uvek savršeno kontrolisanih žena; nijedne emocije previše, nijedne emocije premalo. Nijedan izraz slučajno da ispadne iz koloseka, pa da napravi neku avanturu u njenim emocijama. Ne, to nije postojalo. A znala je da sam ja drugačiji. Znala je da sve što sam napravio u životu do tog momenta je bilo zahvaljujući inatu. Znala je zato što sam joj ja rekao. Budala! Nikad ženi koju volite ne otkrivate sve.
Sedeli smo u našem omiljenom kafiću sredom uveče. Sredom uveče smo uvek odlazili na picu. Pica i koka kola. Nikad nismo pili zajedno. Ona, zapravo, nikad nije pila sa onim ko joj je blizak. To mi nikad nije bilo jasno. Na primer, mogla je bez problema da ode na ispraćaj sina u vojsku od neke dalje prijateljice ili da ode na svadbu kćerke od njene sestričine gde ne zna puno ljudi i tu da popije bez ikakvih problema, ali sa prijateljima i bliskim ljudima nikad pila nije. Koliko god sam pokušavao da je nagovorim da popijemo nekad zajedno, nisam uspeo. Uvek je to bila sreda uveče, picerija, naše omiljeno mesto, osam sati, pica i koka kola. Mislim da bi se njen svet pomerio da sam ja to veče naručio pivo. Nikad nisam. Nisam imao želju da provociram. Nije ona provocirala mene, nisam ni ja provocirao nju i znali smo da nas čeka dvadeset godina braka. Ali to veče ne znam šta joj bi.
Krenuli smo da pričamo o mom inatu i kako sam krenuo da se inatim sa svojim šefom pokušavajući da mu dokažem da vredim više od njegovog favorita. Pokušavala je da mi objasni kako me inat nigde neće dovesti, a onda je iznenada potpuno promenila temu i rekla: „A dobro, ti zamišljaš naš zajednički život i zamišljaš da će sve funkcionisati savršeno, a ti mrziš da pereš sudove. Ja ne podnosim prljav sudoper. Do te mere ne podnosim da sam sasvim sigurna ću te svaki dan terati da pereš te iste sudove nakon sebe i da obrišeš svaku kapljicu vode da se sve sija. A ti ćeš me svaki put, perući te sudove, psovati u sebi. Psovaćeš me u tišini iz dana u dan i na kraju češ me ostaviti. Ti i ja nismo jedno za drugo.“ Celu tu tiradu izgovorila je između dva zalogaja. Uhvatila me potpuno nespremnog. Ja budala! I moj karakter! Prepostavljam da nisam hteo da bude u pravu. Rekao sam joj: „Slušaj, mislim da te dovoljno volim da nikad, ali apsolutno nikad, neću pobesneti zato što treba da perem sudove.“ Ćutala je neko vreme, gledala me duboko u oči i onda počela da smeje. Toliko se grohotom smejala da su se ljudi za susednim stolovima okrenuli. Posmatrali su nas. Ona je posmatrala mene, oni su posmatrali nju, a ja nisam znao gde da se denem. Jedino što mi je preostalo da kažem jeste: „Ljubavi, grešiš.“ Na to je odgovorila: „Hoćeš li da se opkladimo?“ Ljudi za susednim stolovima su se okrenuli i nastavili da lenjo žvaću svoje zalogaje, a ja sam je zabezeknuto pogledao. Ona i klađenje?! O čemu pričamo? Zainatila se, tog momenta toliko se zainatila da bude u pravu da je to moralo nekako da se reši. Rešili smo opkladom. Prihvatio sam opkladu i stegnuo joj ruku misleći da još godinu dana nećemo živeti zajedno. Čudno je kako samo jedan trenutak u životu obeleži celu njegovu istoriju.
Glupost! Glupost je i što sada sam sedim u toj istoj piceriji, za tim istim stolom i što nje odavno nema. Ceo svoj život stavio sam na kocku zarad opklade, zarad gluposti, opklade vezane za glupost- pranje sudova. Normalni smo, razumni ljudi, dogovorićemo se. Ali tada neka trvdoglavost uhvati i mene i nju. I umesto da zaista sačekamo godinu i po dana kako smo se dogovorili, ne bismo li sakupili dovoljno novca da damo za avans za naš prvi, jednosoban stan, nas dvoje smo rešili da se venčamo za dva meseca. Rešili smo da počnemo živeti zajedno. I rešili smo da će jedno od nas dvoje biti u pravu. Sve to je bilo nekako prećutno rešeno kao da je u tu opkladu bilo strpano sve ono što nas je razlikovalo. Mlad, zelen i glup! Sujeta i ego XXI veka u brzom vozu, na brzom koloseku.
I počesmo mi zajednički život, ali ne onako kako smo planirali i želeli. Ceo naš odnos je bio strogo kontrolisan i planirani odnos, baš kakav treba da imaju dvoje ljudi koji se nadaju nekom mestu u ovom društvu i pravilnom načinu života. Sve sam uradio kako se od mene očekivalo. I svadbu sam odradio kako se očekivalo. Nije dolazilo u obzir da pred onolikim svetom kažem: „Ne! Hajde da sačekamo!“ Čak nije dolazilo u obzir da to izgovorim ni kada me zaprosila dva dana posle našeg razgovora u piceriji. Da, ona je mene zaprosila. Bio sam malo iznenađen zato što smo se znali dugo i znao sam kako ona to zamišlja. Znao sam da od mene očekuje da budem taj koji ce postaviti pitanje . Inače, od tog momenta kao da se nešto u njoj promenilo, kao da je stupila druga Ona na scenu, Ona koju ne poznajem: tvdoglava, skoro neuravnotežena. Mislio sam da je to uzbuđenje zbog novog načina života i da sve žene malo polude pred venčanje. „Polude“ je možda previše jak izraz, ali stvarno nisam mogao da je prepoznam. Činilo mi se da ako joj se suprotstavim za neku sitnicu, bilo kakvu sitnicu, da će od toga napraviti haos, da će ispasti lom tolikih razmera da ćemo se sigurno razići. I nisam se suprotstavljao.
Žute ruže, bele ruže, plavi stolnjaci, kristalne čaše i 354 zvanice. Od te 354 zvanice ja sam znao šestoro ljudi, od kojih su dvoje moji roditelji. Ne znam ni kako je pronašla toliki broj ljudi i ne znam kako se usudila da svu zajedničku ušteđevinu, koju smo pročeli štedeti mnogo ranije sa ciljem za naš stan, da na jedan dan. Nisam se bunio jer sam mislio kako smo sposobni i radni ljudi i zaradićemo ponovo. Neka joj, neka ima taj jedan dan. Pa voleo sam je! Ništa meni nije smetalo osim, možda, te brzine i stihije koja nas je uhvatila i vodila bez stvarnog cilja i puta.
I prošao je taj dan i probudili smo se ujutru u zajedničkom krevetu. Ustao sam nešto ranije. Tačno se sećam tog jutra kao da je juče bilo, a prošlo je već deset godina. Sećam se njenog lica: mirno, skoro dečje lice, lice bez snova. Disala je tiho i plitko, sunce joj je padalo na jedno rame i pravilo senku na jednom delu lica. Dok nije otvorila oči, to jutro mi se činilo savršeno. Rešio sam da je obradujem i donesem joj kafu i doručak u krevet. Ja sam ranoranilac i ne mogu da spavam dugo, ne duže od sedam sati ujutru. Ona uvek odspava malo duže. Takav joj je posao, nema fiksno radno vreme i nema naviku ranog ustajanja. Spremio sam najbolje što sam umeo. U kuhinji se nisam baš najbolje snašao. Nisam od onih koji znaju u kuhinji, zna ona to, ali hteo sam da je obradujem. Poljubio sam je u čelo i stavio poslužavnik na krevet. Pomalo zbunjeno je gledala. Gledala je taj doručak, gledala je ružu koju sam uzeo iz jedne od vaza jer smo bili okruženi ružama i cvećem od jučerašnje svadbe, gledala je mene i nasmešila se. Ni „Dobro jutro“ mi nije rekla, samo je pomerila poslužavnik i ustala. Otišla je pravo u kuhinju. Ugledala je neopran nož kojim sam sekao hleb, gomilu stvari koje nisam vratio u frižider i ugledala je sudoper prepun čaša od sinoć koje nisam oprao, iako sam rekao da ću ih oprati, kada ona legne da spava. Vratila se ljuta, toliko ljuta da nisam mislio da je mogu prepoznati, lice joj se iskrivilo skoro. „Pa dobro, šta misliš? Miliš da će to ovako moći? To ovako neće moći! Ti si nešto obećao! Ja idem u kupatilo da se istuširam. Kad se vratim, hoću da kuhinja blista ako ne misliš da mi potpuno upropastiš ovaj dan.“ Ja sam zabezeknuto stajao na sred sobe, posmatrao nju, posmatrao poslužavnik, nju-poslužavnik, nju-poslužavnik i ništa mi nije bilo jasno. Klimnuo sam glavom kao da pokušavam da dozovem neku misao i otišao u kuhinju da perem sudove. Nisam se naljutio, bio sam začuđen i zabezeknut. Rekao sam: „Dobro. To je u redu.“ Ali nije bilo u redu. I trebalo je već tada da shvatim da ništa neće biti u redu.
Odmah nakon venčanja od koga sam mnogo očekivao nadajući se da ćemo se ponovo zbližiti, da ću ponovo upoznati onu osobu koju sam voleo tokom prethodnih pet godina, donelo je samo još više nervoze i neizgovorenih pitanja. Nju samu nisam mogao uopšte prepoznati. Umesto da uživa u kupanju i sunčanju, jer odlučili smo da letujemo u Grčkoj, na Tasosu, nervozno je odbrojavala dane jedva čekajući da se vrati u svoju rutinu. Nije uspevala da se opusti ni malo, iako sam se trudio i da je izvedem na večeru i da budem mio i drag i da pogađam njene želje. Sve to nije puno uticalo na nju. Kao da je stalno bila okrenuta jednoj svojoj misli, kao da su svi ti dani prolazili pored nje ne dotakavši je. Mislim da je najradosnija bila kada smo krenuli da se spremamo kući. I tako je počelo.
Stalno okrenuta ka sebi i stalno u sebi, mene skoro da nije doživljavala i videla osim u momentima kada je isterivala napolje neku svoju misao, neku težnju. Obično bi me prekorila zbog neke stvari koju nisam uradio, a trebalo je. Konstantno je obraćala pažnju da li su sudovi u sudoperu oprani. Prosto neverovatno! Stalno je isticala naše razlike iako sam se uporno trudio da ivice i oštre ćoškove u svom karakteru toliko ublažim ne bih li joj se približio. Voleo sam je. Ne znam ni sam više da li sam je voleo ili sam se tada samo trudio da joj dokažem jednom za svagda da nije bila u pravu. Da, i kod mene je bilo isto. I ja sam želeo da dokažem da sam ja u pravu.
Loša osnova, loši počeci i, naravno, loš zajednički život koji je vremenom, već posle par meseci postao toliko nepodnošljiv i za mene i za nju da se skoro nismo obraćali jedno drugom drugačije do svađama, prepirkama, zamerkama. Njene oči su se zatamnile i postale nemirne. Posao, koji je do tada uvek revnosno obavljala i koji joj ju je ispunjavao, prestao je da joj donosi zadovoljstvo. Sve to nije trebalo tako i tu misao nisam mogao da izbijem iz glave. Sve to nije trebalo tako! Trebalo je drugačije! O ljubavi više nismo pričali. Vrlo brzo smo prestali da spavamo u istoj prostoriji. Neke najosnovnije, najkulturnije nežnosti nestale su iz našeg zajedničkog života. Trudio sam se da joj se što pre sklonim s očiju, da se što više sklonim iz kuće, a ona se trudila da me svaki put dočeka nekom zajedljivom primedbom i tako u krug. Dan, veče i opet dan koji ne donosi ništa novo i ništa bolje. U par navrata pokušao sam da se objasnim sa njom šta je to što od mene želi, ali svaki pokušaj iskrenog i razumnog razgovora je dovodio do još većeg besa i nastupa histerije s njene strane. Tada sam shvatio da ona, zapravo, od mene ne očekuje ništa drugo do da ne ispunim ono što sam obećao. I kad već tako očekuje, pomislio sam: „Neću! Nisam budala! Neka već jednom dobije to što od mene očekuje!“ Zatim sam namerno prestao prati sudove, prestao nameštati svoj krevet, namerno ostavljao opuške u pepeljari, namerno smejući joj se u lice. Ona je ćutala i gledala. Kada sam krenuo da se ponašam upravo onako kako je ona od mene očekivala i zahtevala od prvog dana, onako kako je celo njeno biće želelo, počela je da ćuti. To ćutanje je bilo još strašnije od svih njenih ranijih ubadanja i bezobraznih i sarkastičnih primedbi. Bezobrazne i sarkastične primedbe su govorile da se još uvek nada, ali ćutanje mi je jasno stavilo do znanja da mi ne ostaje ništa drugo do da priznam: „Bila si u pravu.“
Nije prošlo godinu dana i mi smo se razišli. To veče nikada neću zaboraviti. Sedeo sam na stolici za kuhinjskim stolom, bilo je mirno i tiho, čekao sam nju da dođe kući, bila je negde, i ja sam doneo odluku da ne mogu više. Kada je ušla u stan, pogledala me i znala. Skoro da ništa nisam morao reći. Rekao sam: „Ti, zapravo, nikad nisi želela ovaj zajednički život sa mnom. Jedino što si želela je da me poniziš i upropastiš. Jedino što si želela je da isteraš svoje, da ti budeš u pravu, da tvoja sujeta, tvoj ego sve nadvlada. Eto! Dobila si! Priznajem: bila si u pravu- ti i ja nismo jedno za drugo.“ Sve vreme dok sam govorio pratio me njen podsmešljiv izraz lica, koji kao da je govorio: „Zašto si do sada čekao? Zašto nisi to izgovorio već drugog dana? Već tada je bilo potpuno jasno.“ A onda kada sam najzad izgovorio da nismo jedno za drugo, brada joj je lagano zadrhtala, preko lica se prevukla takva tuga, takva tuga da me srce prostrelilo i setio sam se nje koju sam voleo. Ali bilo je kasno. Mislim da se i ona u tom momentu setila mene koga je volela. Ali bilo je kasno. Bez puno reči smo se razišli. I od tada nisam sebi dozvolio da ikoga zavolim, a ona, koliko znam, živi negde u inostranstvu i živi sama. Izgubili smo kontakt vrlo brzo. I dan danas, nakon deset godina, mislim da je sve to trebalo drugačije. I dan danas još uvek ne znam kako drugačije. Da znam, sasvim sigurno bih otišao do nje. Eto, da smo ostali zajedno, danas bi bilo deset godina zajedničkog života.
Jelena Bogosavljević 