LAŽNA DEMOKRATIJA

Crvena ruža u šoljici za kafu. Za ovo kratko vreme kako sam bio van sopstvenog zatvora i ona je odlučila da je kofein zdraviji od vode.

Proizvodi, potrošačka kultura, napredak, samo su šizoidno progresivno nazadovanje. Nisam ja za pastirske ekloge, čak me petrarkistička naivna poimanja ljubavi, ljudi, sveta negde duboko nerviraju. Povratak u to polunaivno  licemerno bivstvovanje samo bi bio povratak na početak ove civilizacijske stramputice. Svetovi se radjaju da bi umirali i obrnuto, propovedaju svi od Isusa do Bude preko i one najbednije njihove kopije, preko mizernog učenika tudjeg znaja. Tako je sve  počelo.

Potreba sistematizcije nečega što je jedno biće otkrilo, nazivanje tog otkrića opštim dobrom. Put u robotizam svesti. Put u sisistematizaciju ne samo stvarnosti u kojoj postojimo već sistemsku kontrolu razvoja svih umova. Ukroćavanje  individualnosti počinje sa pojmom opšteg dobra. Basara je rekao da onda kad  budemo verovali da živimo sve bliže istini, bićemo istinski progutani u laži. Postajemo tako modelovani da svi funkcionišemo po istim šablonima po istim uprogramiranim mapama u glavama. Današnje, sve češće insistiranje, na šizoidnoj pocepanosti savremenog čoveka, samo su pokušaj potiranja jedine razlike koja je preostala. Razlike  proistekle zbog opozicije istok -zapad. Putevi istoka i zapada su se razilazili iako je cilj bio isti. Sad je još samo potrebno, sad kad je savremeni covek doveden do cilja, naterati ga da zaboravi da postoje različiti putevi. Jedino različito što mu je preostalo. Globalizacija, navodno ujedinjavanja nije prevazilaženje razlika već svodjenje svega i svih pod istu opštu masksimu. Kao kad bi sve kompjutere sveta spojili na jedan zajednički koji bi u isto vreme pokretao iste programe i zahtevao obavljnje istih funkcija od svakoga u mreži. Porednje sa kompjuterima nekako mi se čini kao neizbežno i jedino moguće. Mreža…automatizam svesti.

U tom kontekstu, svodjenja sveta na jedan veliki kompjuter, globalizacija jeste jedna misao ( jedan program ) za sve, a ratovi predstavljajhu žarišta pokvarenih čipova. Istovremeno oni predstavljaju mogući izlaz iz začaranog kruga opšte maksime.

Nakon dvadesetjednog veka po rodjenju Isusa i ko zna koliko vekova pre njega, čovek je i dalje osposobljen samo za najprimitivniju odbranu vlastite egzistencije. Evolucija je u tom smislu ostala na istom stupnju.

OsvajačI sveta u ranijim vekovima, bili su jasni, eksplicitni u onome što žele. Ljudi ranijih vekova znali su protiv čega se brane i šta treba da odbrane. Primer Aleksandra Makedonskog i Hitlera to Najbolje pokazuju.

Danas je  igra mnogo perfidnija, nekako podvučena ispod površine. Skrivena iza velikih pompeznih sada već internacionalizovanih izraza kao što su malo pre pomenuta globalizacija, put u Evropu,. humanizam , demokratija…..

Globalizacija ne znači ujedunjavanje svih naroda u neku kompaktnu mesavinu svih, već svodjenje svih  naroda i kultura pod jednu. Drugim rečima potiranje svih nacija u korist samo jedne.

Ne razumem kako mogu da očekuju, da tako nešto inastinski profunkcioniše. Veštačke tvorevine ne mogu odoleti prirodnim zakonima. Esperannto nije zaživeo. Prosto nije mogao. Veštačka tvorevina. Nije pripadao ni jednoj naciji, nije sadržavao kulturu ni jednog naroda. Pa kako bi onda globalizacija i mogla da funkcioniše? Jedino ka skriveno ropstvo svih drugih u korist jedne nacije.

Put  u Evropu u stvari je odbacivanje vlastitih merila, do kojih se došlo civilizacijskim i nacionalnim razvojem i prihvatanje onih merila koja se nameću. Prodavanje nacionalnosti i  odricanje od istorije zarad navodne ekonomske stabilnosti( citaj ekonomskog ropstva)

Nema veće ironije od milostinje Velikih i moćnih, i to prema onima koje su sami doveli do propasti, ekonomske i kulturne. I sad pod vidom raznih humanitarnih akcija zapravo potvrdjuju svoju prevlast pred pokorenima.

Rob je slobodniji od sluge, još je Kant razumevao da rob može roditi slobodnog čoveka, svestan je svoje ne-slobode. Sluga nije svestan gubitka slobode može roditi samo slugu… I tako u krug.

Advertisements

KRATKA PRIČA:IKS

 

                   

 

       Iks. Oznaka za svaku nepoznanicu ­u nasim zivotima. Definicija svake pogresne, u nevreme stvorene, misli, opet je neki iks. Nepoznanica jer izbegavamo suocavanje. I svako ono treperavo stanje kad nismo u mogucnosti da odredimo  ni najosnovnije, da li je tuga ili sreca u nama, opet se podvodi pod neki veliki, duboko neodredjeni, iks. I tako redom… Gde god se okrenem svuda  ti prokleti iksevi. Formiraju armiju,  sta li ?!

       Svaka ljudska delatnost, i kad to kazem mislim na apsolutno sve od nauke preko umetnosti, do ciscenja cipela, kao da su tek oblasti izmedju kojih vladaju ti procepi ikseva. I sto vise delatnosti ima to je vise procepa u coveku to je vise onih stvari koje vecito stoje pod znakom pitanja. Suvereno, kao da su oni poceci, stoje. Kao da je i sama pomisao da se od nekog iks stvori poznati broj, u najmanju ruku smesna i drska.

       E pa meni je dosta!!

       Resio sam da ih pozovem na odgovornost. Izazvacu na dvoboj onog od koga su svi ti iksevi potekli.

       Samo, imam mali problem, nikako da odredim koji je od njih zapoceo niz. Nikako da shvatim koje pitanje coveku predstavlja najveci problem, iza kog pitanja krije se Veliki Iks, praroditelj ostalih.

       Prvo sam pitao bliske prijatelje, ali svako od njih mi je naveo razlicito pitanje ( drugaciji x.) kao uzrok svog nemira. Razgovarao sam sa poznanicima, nisu mi mnogo pomogli. Jer poznanici,  su retko kad otvoreni prema nama, i u skladu s tim jedno takvo pitanje smatraju neuljudnim,  drskim, zadiranjem u njihovu intimu. Tako da sam  posle dve nedelje trazenja u vecem neznanju nego kad sam poceo. Imam vise ikseva nego ranije. Vise i ne spavam kako treba. Sanjam ih. Smeju se. Vojska podrugljivaca.

       Pre par dana sproveo sam neku vrstu ankete. Mislio sam, ne poznajemo se, nemaju razloga da bilo sta kriju, ili da se boje otvorenosti. Rezultati ankete su porazavajuci….

    Ja prosto ne mogu da verujem da je to istina. Pa to je gore nego sto sam mogao da predpostavim.

   U anketi  je sudelovalo stotinu ispitanika:

    Dvojica  su se pozabavili pitanjima o smislu postojanja.( Umorno sleganje ramena, vazan izraz lica i kao neko huktanje kroz zube, umesto odogovora)

    Trojica su bili zainteresovani za  istorijski aspekt civilizacije.( Suva logika, baratanje  pojmovima;  juce i pre svakog juce, kao da su oni sami igrali znacajne uloge u Napoleonovim osvajanjima)

    Petorica  su sebe pronasli u kategoriji slobodnih umetnika.(  U drustvima u procepu srazmerno je velik broj ljudi koji nemajuci alternativu, sebe vide  kao umetnike, samo jos da odluce kojom umetnosti da se bave. U  nacinu misljenja ne idu dalje od nacionalnog ponosa ).

    Najvise je onih koje zanima samo jedno pitanje:

    Kako zaraditi novac?

    Ukupan broj ispitanika sto. Od toga  osamdeset devet sebi postavlja gore navedeno pitanje. ( i bar da pronalaze resenja, samo trose energiji i trose ostajuci tu gde jesu, sa  vecnim „treba mi jos“)

    Onaj jedan, preostali, u teskoj je depresiji. Tako da se jedino pita kako najlakse i najbezbolnije da okonca ovu smejuriju od zivota. ( Prijatelji mi kazu da sam odlicno prosao. Samo jedan od sto ispitanika je depresivan, imao sam ludu srecu)

 

 

         Dva meseca  nakon sto sam  da zapoceo krstaski rat protiv ikseva dolazim do zakljucka da je moj rat iluzuja.  Ako najveci broj ljudi ne ide dalje od materije i golog prezivljavavanja, onda je Praroditelj svih ikseva predobro sakriven a svako drugo traganje samo je korak dalje u ponor licnih iluzija..

         Ipak sam nesto naucio.

        Najlakse je zazmuriti, okrenuti glavu na drugu stranu. Izabrati kategoriju, uredno se svrstati i cutati do kraja zivota. Istog trena nestaju sva ona stvarno bitna pitanja koja lako unose nemir i smislenost, koja bez odlaganja zarobe dusu, ne ostavljajuci nadu da odgovor postoji. Zato zmurite, smislenost je preskupa! Ikseve gledanjem necete pobediti, jos ce se mozda od silnog gledanja umnoziti.

       Samo nesto me muci kod ovakvog resenja. Ne stvaramo li tako jos jedan procep, mnogo dublji i opasniji od svih prethodnih. Procep koji se formira u samoj srzi onoga sto covek jeste i treba da bude. Ne stvaramo li tako carstvo ikseva unutar covekove ljudskosti???

Kratka prica: Da li volite da se kladite ?

OPKLADA

 

               Ja sam siromašan čovek. Promašen čovek. Kakva glupost! Uopšte ne želim da razmišljam o tome. A od istine se ne moze pobeci.. Promašio sam vlastiti život. I da sam hteo toliko da skrenem sa puta, ne bih mogao. Nije moja greška. Kriv je moj ovakav karakter. Osnovna crta mog karaketra je da sam inadžija i ona je to znala. I eto!

              Bila je to lepa ljubav. Onako tiha. Znali smo unapred da ćemo se zabavljati nekoliko godina, da ćemo pustiti da nam se roditelji upoznaju, da ćemo se venčati i da ćemo sačekati sa rođenjem deteta dok ne kupimo naš stan. Sve je bilo unapred isplanirano. Znala je da sam inadžija i ni dan danas mi nije jasno zašto je tražila da se opkladimo. Nikada mi ni neće biti jasno.

               Bili smo različiti. Ona je bila jedna od onih pedantnih, uvek savršeno kontrolisanih žena; nijedne emocije previše, nijedne emocije premalo. Nijedan izraz slučajno da ispadne iz koloseka, pa da napravi neku avanturu u njenim emocijama. Ne, to nije postojalo. A znala je da sam ja drugačiji. Znala je da sve što sam napravio u životu do tog momenta je bilo zahvaljujući inatu. Znala je zato što sam joj ja rekao. Budala! Nikad ženi koju volite ne otkrivate sve.

           Sedeli smo u našem omiljenom kafiću sredom uveče. Sredom uveče smo uvek odlazili na picu. Pica i koka kola. Nikad nismo pili zajedno. Ona, zapravo, nikad nije pila sa onim ko joj je blizak. To mi nikad nije bilo jasno. Na primer, mogla je bez problema da ode na ispraćaj sina u vojsku od neke dalje prijateljice ili da ode na svadbu kćerke od njene sestričine gde ne zna puno ljudi i tu da popije bez ikakvih problema, ali sa prijateljima i bliskim ljudima nikad pila nije. Koliko god sam pokušavao da je nagovorim da popijemo nekad zajedno, nisam uspeo. Uvek je to bila sreda uveče, picerija, naše omiljeno mesto, osam sati, pica i koka kola. Mislim da bi se njen svet pomerio da sam ja to veče naručio pivo. Nikad nisam. Nisam imao želju da provociram. Nije ona provocirala mene, nisam ni ja provocirao nju i znali smo da nas čeka dvadeset godina braka. Ali to veče ne znam šta joj bi.

          Krenuli smo da pričamo o mom inatu i kako sam krenuo da se inatim sa svojim šefom pokušavajući da mu dokažem da vredim više od njegovog favorita. Pokušavala je da mi objasni kako me inat nigde neće dovesti, a onda je iznenada potpuno promenila temu i rekla: „A dobro, ti zamišljaš naš zajednički život i zamišljaš da će sve funkcionisati savršeno, a ti mrziš da pereš sudove. Ja ne podnosim prljav sudoper. Do te mere ne podnosim da sam sasvim sigurna ću te svaki dan terati da pereš te iste sudove nakon sebe i da obrišeš svaku kapljicu vode da se sve sija. A ti ćeš me svaki put, perući te sudove, psovati u sebi. Psovaćeš me u tišini iz dana u dan i na kraju češ me ostaviti. Ti i ja nismo jedno za drugo.“ Celu tu tiradu izgovorila je između dva zalogaja. Uhvatila me potpuno nespremnog. Ja budala! I moj karakter! Prepostavljam da nisam hteo da bude u pravu. Rekao sam joj: „Slušaj, mislim da te dovoljno volim da nikad, ali apsolutno nikad, neću pobesneti zato što treba da perem sudove.“ Ćutala je neko vreme, gledala me duboko u oči i onda počela da smeje. Toliko se grohotom smejala da su se ljudi za susednim stolovima okrenuli. Posmatrali su nas. Ona je posmatrala mene, oni su posmatrali nju, a ja nisam znao gde da se denem. Jedino što mi je preostalo da kažem jeste: „Ljubavi, grešiš.“ Na to je odgovorila: „Hoćeš li da se opkladimo?“ Ljudi za susednim stolovima su se okrenuli i nastavili da lenjo žvaću svoje zalogaje, a ja sam je zabezeknuto pogledao. Ona i klađenje?! O čemu pričamo? Zainatila se, tog momenta toliko se zainatila da bude u pravu da je to moralo nekako da se reši. Rešili smo opkladom. Prihvatio sam opkladu i stegnuo joj ruku misleći da još godinu dana nećemo živeti zajedno. Čudno je kako samo jedan trenutak u životu obeleži celu njegovu istoriju.

         Glupost! Glupost je i što sada sam sedim u toj istoj piceriji, za tim istim stolom i što nje odavno nema. Ceo svoj život stavio sam na kocku zarad opklade, zarad gluposti, opklade vezane za glupost- pranje sudova. Normalni smo, razumni ljudi, dogovorićemo se. Ali tada neka trvdoglavost uhvati i mene i nju. I umesto da zaista sačekamo godinu i po dana kako smo se dogovorili, ne bismo li sakupili dovoljno novca da damo za avans za naš prvi, jednosoban stan, nas dvoje smo rešili da se venčamo za dva meseca. Rešili smo da počnemo živeti zajedno. I rešili smo da će jedno od nas dvoje biti u pravu. Sve to je bilo nekako prećutno rešeno kao da je u tu opkladu bilo strpano sve ono što nas je razlikovalo. Mlad, zelen i glup! Sujeta i ego XXI veka u brzom vozu, na brzom koloseku.

          I počesmo mi zajednički život, ali ne onako kako smo planirali i želeli. Ceo naš odnos je bio strogo kontrolisan i planirani odnos, baš kakav treba da imaju dvoje ljudi koji se nadaju nekom mestu u ovom društvu i pravilnom načinu života. Sve sam uradio kako se od mene očekivalo. I svadbu sam odradio kako se očekivalo. Nije dolazilo u obzir da pred onolikim svetom kažem: „Ne! Hajde da sačekamo!“ Čak nije dolazilo u obzir da to izgovorim ni kada me zaprosila dva dana posle našeg razgovora u piceriji. Da, ona je mene zaprosila. Bio sam malo iznenađen zato što smo se znali dugo i znao sam kako ona to zamišlja. Znao sam da od mene očekuje da budem taj koji ce postaviti pitanje . Inače, od tog momenta kao da se nešto u njoj promenilo, kao da je stupila druga Ona na scenu, Ona koju ne poznajem: tvdoglava, skoro neuravnotežena. Mislio sam da je to uzbuđenje zbog novog načina života i da sve žene malo polude pred venčanje. „Polude“ je možda previše jak izraz, ali stvarno nisam mogao da je prepoznam. Činilo mi se da ako joj se suprotstavim za neku sitnicu, bilo kakvu sitnicu, da će od toga napraviti haos, da će ispasti lom tolikih razmera da ćemo se sigurno razići. I nisam se suprotstavljao.

Žute ruže, bele ruže, plavi stolnjaci, kristalne čaše i 354 zvanice. Od te 354 zvanice ja sam znao šestoro ljudi, od kojih su dvoje moji roditelji. Ne znam ni kako je pronašla toliki broj ljudi i ne znam kako se usudila da svu zajedničku ušteđevinu, koju smo pročeli štedeti mnogo ranije sa ciljem za naš stan, da na jedan dan. Nisam se bunio jer sam mislio kako smo sposobni i radni ljudi i zaradićemo ponovo. Neka joj, neka ima taj jedan dan. Pa voleo sam je! Ništa meni nije smetalo osim, možda, te brzine i stihije koja nas je uhvatila i vodila bez stvarnog cilja i puta.

              I prošao je taj dan i probudili smo se ujutru u zajedničkom krevetu. Ustao sam nešto ranije. Tačno se sećam tog jutra kao da je juče bilo, a prošlo je već deset godina. Sećam se njenog lica: mirno, skoro dečje lice, lice bez snova. Disala je tiho i plitko, sunce joj je padalo na jedno rame i pravilo senku na jednom delu lica. Dok nije otvorila oči, to jutro mi se činilo savršeno. Rešio sam da je obradujem i donesem joj kafu i doručak u krevet. Ja sam ranoranilac i ne mogu da spavam dugo, ne duže od sedam sati ujutru. Ona uvek odspava malo duže. Takav joj je posao, nema fiksno radno vreme i nema naviku ranog ustajanja. Spremio sam najbolje što sam umeo. U kuhinji se nisam baš najbolje snašao. Nisam od onih koji znaju u kuhinji, zna ona to, ali hteo sam da je obradujem. Poljubio sam je u čelo i stavio poslužavnik na krevet. Pomalo zbunjeno je gledala. Gledala je taj doručak, gledala je ružu koju sam uzeo iz jedne od vaza jer smo bili okruženi ružama i cvećem od jučerašnje svadbe, gledala je mene i nasmešila se. Ni „Dobro jutro“ mi nije rekla, samo je pomerila poslužavnik i ustala. Otišla je pravo u kuhinju. Ugledala je neopran nož kojim sam sekao hleb, gomilu stvari koje nisam vratio u frižider i ugledala je sudoper prepun čaša od sinoć koje nisam oprao, iako sam rekao da ću ih oprati, kada ona legne da spava. Vratila se ljuta, toliko ljuta da nisam mislio da je mogu prepoznati, lice joj se iskrivilo skoro. „Pa dobro, šta misliš? Miliš da će to ovako moći? To ovako neće moći! Ti si nešto obećao! Ja idem u kupatilo da se istuširam. Kad se vratim, hoću da kuhinja blista ako ne misliš da mi potpuno upropastiš ovaj dan.“ Ja sam zabezeknuto stajao na sred sobe, posmatrao nju, posmatrao poslužavnik, nju-poslužavnik, nju-poslužavnik i ništa mi nije bilo jasno. Klimnuo sam glavom kao da pokušavam da dozovem neku misao i otišao u kuhinju da perem sudove. Nisam se naljutio, bio sam začuđen i zabezeknut. Rekao sam: „Dobro. To je u redu.“ Ali nije bilo u redu. I trebalo je već tada da shvatim da ništa neće biti u redu.

              Odmah nakon venčanja  od koga sam mnogo očekivao nadajući se da ćemo se ponovo zbližiti, da ću ponovo upoznati onu osobu koju sam voleo tokom prethodnih pet godina, donelo je samo još više nervoze i neizgovorenih pitanja. Nju samu nisam mogao uopšte prepoznati. Umesto da uživa u kupanju i sunčanju, jer odlučili smo da letujemo u Grčkoj, na Tasosu, nervozno je odbrojavala dane jedva čekajući da se vrati u svoju rutinu. Nije uspevala da se opusti ni malo, iako sam se trudio i da je izvedem na večeru i da budem mio i drag i da pogađam njene želje. Sve to nije puno uticalo na nju. Kao da je stalno bila okrenuta jednoj svojoj misli, kao da su svi ti dani prolazili pored nje ne dotakavši je. Mislim da je najradosnija bila kada smo krenuli da se spremamo kući. I tako je počelo.

              Stalno okrenuta ka sebi i stalno u sebi, mene skoro da nije doživljavala i videla osim u momentima kada je isterivala napolje neku svoju misao, neku težnju. Obično bi me prekorila zbog neke stvari koju nisam uradio, a trebalo je. Konstantno je obraćala pažnju da li su sudovi u sudoperu oprani. Prosto neverovatno! Stalno je isticala naše razlike iako sam se uporno trudio da ivice i oštre ćoškove u svom karakteru toliko ublažim ne bih li joj se približio. Voleo sam je. Ne znam ni sam više da li sam je voleo ili sam se tada samo trudio da joj dokažem jednom za svagda da nije bila u pravu. Da, i kod mene je bilo isto. I ja sam želeo da dokažem da sam ja u pravu.

           Loša osnova, loši počeci i, naravno, loš zajednički život koji je vremenom, već posle par meseci postao toliko nepodnošljiv i za mene i za nju da se skoro nismo obraćali jedno drugom drugačije do svađama, prepirkama, zamerkama. Njene oči su se zatamnile i postale nemirne. Posao, koji je do tada uvek revnosno obavljala i koji joj ju je ispunjavao, prestao je da joj donosi zadovoljstvo. Sve to nije trebalo tako i tu misao nisam mogao da izbijem iz glave. Sve to nije trebalo tako! Trebalo je drugačije! O ljubavi više nismo pričali. Vrlo brzo smo prestali da spavamo u istoj prostoriji. Neke najosnovnije, najkulturnije nežnosti nestale su iz našeg zajedničkog života. Trudio sam se da joj se što pre sklonim s očiju, da se što više sklonim iz kuće, a ona se trudila da me svaki put dočeka nekom zajedljivom primedbom i tako u krug. Dan, veče i opet dan koji ne donosi ništa novo i ništa bolje. U par navrata pokušao sam da se objasnim sa njom šta je to što od mene želi, ali svaki pokušaj iskrenog i razumnog razgovora je dovodio do još većeg besa i nastupa histerije s njene strane.  Tada sam shvatio da ona, zapravo, od mene ne očekuje ništa drugo do da ne ispunim ono što sam obećao. I kad već tako očekuje, pomislio sam: „Neću! Nisam budala! Neka već jednom dobije to što od mene očekuje!“ Zatim sam namerno prestao prati sudove, prestao nameštati svoj krevet, namerno ostavljao opuške u pepeljari, namerno smejući joj se u lice. Ona je ćutala i gledala. Kada sam krenuo da se ponašam upravo onako kako je ona od mene očekivala i zahtevala od prvog dana, onako kako je celo njeno biće želelo, počela je da ćuti. To ćutanje je bilo još strašnije od svih njenih ranijih ubadanja i bezobraznih i sarkastičnih primedbi. Bezobrazne i sarkastične primedbe su govorile da se još uvek nada, ali ćutanje mi je jasno stavilo do znanja da mi ne ostaje ništa drugo do da priznam: „Bila si u pravu.“

    Nije prošlo godinu dana i mi smo se razišli. To veče nikada neću zaboraviti. Sedeo sam na stolici za kuhinjskim stolom, bilo je mirno i tiho, čekao sam nju da dođe kući, bila je negde, i ja sam doneo odluku da ne mogu više. Kada je ušla u stan, pogledala me i znala. Skoro da ništa nisam morao reći. Rekao sam: „Ti, zapravo, nikad nisi želela ovaj zajednički život sa mnom. Jedino što si želela je da me poniziš i upropastiš. Jedino što si želela je da isteraš svoje, da ti budeš u pravu, da tvoja sujeta, tvoj ego sve nadvlada. Eto! Dobila si! Priznajem: bila si u pravu- ti i ja nismo jedno za drugo.“ Sve vreme dok sam govorio pratio me njen podsmešljiv izraz lica, koji kao da je govorio: „Zašto si do sada čekao? Zašto nisi to izgovorio već drugog dana? Već tada je bilo potpuno jasno.“ A onda kada sam najzad izgovorio da nismo jedno za drugo, brada joj je lagano zadrhtala, preko lica se prevukla takva tuga, takva tuga da me srce prostrelilo i setio sam se nje koju sam voleo. Ali bilo je kasno. Mislim da se i ona u tom momentu setila mene koga je volela. Ali bilo je kasno. Bez puno reči smo se razišli. I od tada nisam sebi dozvolio da ikoga zavolim, a ona, koliko znam, živi negde u inostranstvu i živi sama. Izgubili smo kontakt vrlo brzo. I dan danas, nakon deset godina, mislim da je sve to trebalo drugačije. I dan danas još uvek ne znam kako drugačije. Da znam, sasvim sigurno bih otišao do nje. Eto, da smo ostali zajedno, danas bi bilo deset godina zajedničkog života.

kratka priča: sunce i mesec

Sunce I Mesec

Bilo jednom jedno Sunce i jedan Mesec.

Svet koji danas poznajemo, sastojao se od zvezdane prasine i krika koji se rasprostirao haosem….Nastanak…

Suncu i Mesecu nije smetalo postojanje u takvom haosu. Njhov zajednicki svet bio je pun topline i razumevanja….

A onda je  dosao Veliki Stvaralac, onaj koji danas upravlja sudbinom.

Rekao je: Iz svakog Haosa radja se red!

Skupio je zvezdanu prasinu i stvorio zemlju.

Zaduzio je Sunce da pruza radost i daje snagu radnim ljudima. Zahtevao od Meseca da postane uteha i vodilja svih nocobdija i umetnika. Zauvek ih je razdvojio. Videvsi njihovu beskrajnu tugu rece im:

Nastace jednom vreme drugacije od ovog , kada ce Sunce i Mesec nastaviti svoje prijateljstvo, i biti ponovo nerazdvojni stvaraoci vlastitog sveta, samo je potrebno da Covek u drugom Coveku, ostavi dovoljno dubok trag…. trag u dusi….

Eoni su prosli od tada….Sunce i Mesec jos uvek cekaju.

Ovo je bajka za sve one koji neće da porastu

bliskost

BLISKOST

I ubi ga besmislena  samoća…I ubi ga potreba za izgovorenom

reči… zato se odrekao svoga rebra zato je zaderao rukama po svom mesu i od njegove kosti nastala je žena…U početku beše reč. Piše  u bibiliji… U početku beše potreba za bliskošću urezano u srcu. Embrionalni začetak komunikacije polova.

Dodirni me….!

Ne mogu…

Prolazi vreme…

Dodirni me!

Ne mogu…

Teče vreme…

Stegni me, tvoja sam od postanka!

Ne smem…

Strah je naličje…Civilizacija juriša na pobesnelim točkovima… imamo li vremena?!

Dodirni.. Oslobodi… zar ne čuješ?! Pitaš imamo li vremena a vreme nam je i darovano samo zato da  premostimo nakalemljeni jaz.

Kako? Zaboravio sam…

Lako je… Oslobodi svoj um od nebitnih informacija. Prodji pored svetleće reklame i zažmuri, okreni glavu na drugu stranu kad ugledaš bilbord. Isključi tv na jedan dan. Zaboravi reči kao emancipacija, globalna slika, civilizacija. Dopusti svom sluhu da se okrene ka unutra i čućeš jasno kao nikad pre, osnovnu potrebu tvoga bića. I tad u tom trenu ti me zagrli. Stegni. Primi ponovo u sebe.

Tišina…Vreme je prestalo da teče…

Znaš li sada kako?!

Znam… I nikad neću zaboraviti. Bliskost.