Bajka o jednom Snu

Bio jednom jedan San. Sasvim obično, neobičan san. Po svim pravilima sveta snova, kad je nastao dodeljen je jednom sasvim obično, neobičnom dečaku. I dečak ga je zavoleo kao najlepši deo sebe. Sa tim snom je odrastao. O njemu maštao kad krene na spavanje i s njim se družio  tokom svakog dana svog odrastanja. Bilo im je lako zajedno. Dečak je u njega verovao kao u stvarnost koja čeka da se dogodi. San je dečaku verovao toliko da je svaki detalj svoga postojanja dečaku ispričao. Nije postajao ni jedan deo sna koji nije pripadao dečaku  a divni dečak je sav bio od tog sna. Zavodljivo, divno obećanje, budućeg života.

Godine su prolazile.Dečak je odrastao. Malo po malo njegova vera u san je slabila. Sve češće  je stvarnost povredjivala i urušavala dečakov san. Prihvatao je model odraslosti. Pokušavao obezbediti samo svoje mesto u drušvu. Dokazivao je drugima da vredi. Prihvatao njihova merila. San je bledeo. Sa svakim njegovim pokušajem  i novim gubitkom vere, san je nestajao iz njega. Dečak je na kraju počeo da prezire vlastiti san kao odjek nekadašnjih detinjarija, koje više nemaju mesta u njegovom stvarnom životu.

Tog momenta san je iz dečaka potpuno nestao. Sećanje na njega postalo je kao sećanje nekog drugog dečaka..

San je proteran u svet izgubljenih snova. Postoji taj svet! Tu su izmučeni i prezreni snovi koji više nikom ne trebaju. Siv i turoban polusvet,  postoji samo zato što snovi i dalje veruju u svoje neverne vlasnike.

Dugo potom dečak je bio stvarno dobro. Skoro srećan. Niko ga nije podsećao da je izneverio svog najboljeg prijatelja. Izgradio je svoj život u skladu sa pravilima društva. Postao omiljen i poštovan. Stekao puno nazovi prijatelja i puno računa po bankama. Stekao je i ženu… Sve, sve, kako se od njega očekivalo.

Vreme je po ko zna koji put obrnulo svoje kazaljke. Nekadašnji dečak, sad  stariji uvaženi gospodin, uredio je sve u svom životu kako treba, kako se od njega očekuje. Sve jureći za trenutkom sreće koji nikako nije dolazio. Umesto sreće u njemu je sve bolnije  odjekivala praznina. Koliko god se trudio da joj nadje uzrok, nije umeo. Ta praznina unosila je pometnju i besmisao u njegovu dušu. Besmisao je zahtevao da bude osmišljen ili da zajedno s njim nestane…Sve što je do tog momenta učinio u životu delovalo mu je bezvredno i nebitno. Počeo je da preispituje tudja merila po kojima je živeo.

Tek tada setio se svog nekadašnjeg sna. San njega nikad nije zaboravio. Na prvu misao nekadašnjeg vlasnika napustio je svet promašenih snova i iznova naselio njegovu dušu. Za tili čas besmisao je osmišljen a praznina u njegovoj duši popunjena predivnim bojama detinjstva.  Čovek je prvi put posle mnogo godina zaplakao od sreće.

Uzeo je olovku  i počeo pisati bajku o jednom snu.

Advertisements

Poremećaj pojmova

Stalno skrivanje od istine.Model ponašanja vešto ukalupljen da isprati osnovnu ideju današnjice. Samozaborav pojedinca umesto aktualizacije  jedinke i veličanja života.Paradoks. Da smo uvučeni u  crnu rupu to bi imalo nekakvog smisla. Iverzibilni procesi imali bi logičku osnovu. Ovako ceo svet je paučina pod prstima kroz koju zahvaljjući lepoti majke zemlje još uvek prepoznajemo značenje reči život iako velika većina živi njegovu negaciju.

Svi stvarno bitni pojmovi koji opisuju stvarnost u kojoj postojimo zapravo su obesmišljeni do grotesknog apsurda. Veoma lako Postanje današnje civilizacije postaje njegova apokalipsa…Reč Istina koja bi trebalo da jasno definiše moralne i etičke norme ovako deformisana u množini( jer ima ih više),takvom deformacijom po svom značenju postaje isto što i njen opozit Laž. I tako je sa svim navodno opozitnim pojmovima njihova značenja toliko medjusobno isprepletana i približena da više ne postoji jasna linija razgraničenja. Takva igra pojmovima opasna je a dešava se sistematski u svim jezicima. Takva igra pojmova dovodi do sve teže objektivizacije stvarnosti koja nas okružuje

Ja jesam i ja nisam- znak jednakosti(obesmišljena individua)

Očigledan rat sa jedne strane, i mirovne trupe i humanitarne akcije sa druge. Opet znak jednakosti izmedju dijametralno suprtonih…Ovim tempom imaćemo Prvi svetski mir i Drugi svetski mir umesto do sada izgovaranih ratova.

Okupacija Afghanistana ili npr Egipta jasno definisano kao oslobadjanje pokorenih naroda u njihovoj zamlji. Valjda ih je neko morao pokušati oslobodoti od njih samih.

Takvo izjednačavanje pojmova graniči se ili sa vrhunskim bezobrazlukom ili sa potpunim ludillom.

I sad ovako zblesani čekamo taj neki datum u 2013 da skroz nestanemo ili da se probudimo. Zavisi koja vam je istina bliskija…

Meni lično čini se da je ovo neka iskrivljena stvarnost i imam želju da se probudim

Kratka priča VOZ

Voz. Relacija Šid-Beograd. Leto je. U kupeu zagušljiv, težak vazduh. Ustajali znoj radnika meša se sa mirisom jeftinih parfema. Neko zapali cigaretu, onu što bi na njoj pisalo Srbija ili Lovćen da je radnja smeštena u devedesete. I u hodniku i u kupeima pootvarani su prozori. Svima smeta ta smeša mirisa, taj jasni trag jada, a svi ga u sebi nose. Vašar nepotrebnih. Većina je na sebe odavno zaboravila. Nedelja popodne. Radnici putuju nazad na gradjevinu. Puca im kičma, ruke otvrdle  od one stalne prljavštine, betonske. Nju sapun  ne skida. Njih trojica dele “krmaču“ tako je povoljnije. Ako ne znate krmača je popularni naziv za dvolitarsku plastičnu flašu piva. Kako se pivo u flaši smanjuje tako oni postaju sve veći, hodnik im je tesan. Veliki i glasni… Svi se trude da ih ne vide.

U kupeu  sede dve žene i jedan stariji polugospodin. To je soj koji izumire. Zna on sve… I kako se vladati i kako razgovarati i kako se obući. Ovo zadnje je ozbiljan problem jednom polugospodinu. On u ormaru nema ni jedno odelo koje nije starije od desetak i više godina. Koliko god da ih je pazio i čuvao vreme je učinilo svoje. I on to zna. Zna i kad obuče svoje najbolje odelo, tragovi se ne mogu sakriti. Zato i putuje vozom. U vozu, njegova odeća je još uvek ako ne reprezentativna onda svakako pristojna.  Čeka prvu priliku da zapodene bilo kakav razgovor u kome će pokazati ne samo da je pristojno obučen nego da je od stare garde, da  on takav bez obzira na teške godine zaslužuje poštovanje.

“Eh kakva je ova omladina. Galame i piju kao da je ovo njihovo. Kao da su im očevi ovaj voz pravili.

Dočekuje ga blistav osmeh žene koja sedi preko puta. Više liči na gradjanku nego na ženu sa sela. I ona je od neke poluvrste. U procesu kultivacije. Dok polugospodin uporno pokušava da održi davno prošlo, iako su mu materijalne mogućnosti urušene i samopoštovanje poljuljano, ona tek iz navike putuje vozom. Po njenoj garderobi i skupocenom, naredjanom nakitu, vidi se da je  stekla, i to ne malo. Stekla bar u materijalnom.  Ne poseduje manire dobro vaspitanih obrazovanih. Ne, ona je ko zna iz koje čuke došla i lepo se snašla. Sad bi ko Nušićeva ministarka da uz imanje dodje i zvanje.

Ne draga gospodjo, ne ide to tako lako. Prvo promenite frizera, naučite damski da prekrstite noge i molim vas nekih navika se odrecite. Taj jeftini, zagušljivi parfem ,možda je bio odličan za vas pre par godina, dok se vaše lice moglo videti u kakvoj seoskoj kafani ali sad  pretendujete na zvanje Gospodja, nadjite neki malo manje napadan. I taj jarki karmin i tri sloja pudera da sakriju godine i još ponešto, to vam više ne pristaje. Samo nema ko da vas nauči, sigurno vas neće naučiti onaj vaš tunjavko što ga celi život ko kakvu pokidanu vreću vučete sa sobom… Ali jednog dana neko hoće i vi ćete nabaciti masku ugledne skrušene žene kao mnoge pre vas. I dok tako u sebi vodim imaginarne razgovore sa ženom koja me verovatno nije ni primetila, ona nastavlja zavodljivo da se smeška. Polugospodin raste. Malo od tog smeška, malo od svojih reči. Raste i transformiše se u nekadašnjeg sebe. On je bio neko i značio nešto, pre svih ovih ludih vremena…

A seća se svega… I omladinskih akcija i pionira pa komunističkih partija i lakog zaposlenja…Nekad se znalo i šta je poštovanje i šta je vaspitanje… Jeste, jeste… Mlada devojka nije mogla tako gola na ulicu izaći. Znao se red.. A ona sluša i upija svaku reč. Pa kad čuje  nešto što nije ranije kao:  „retardacija omladine“ ili „gubitak društvene svesti“ ili „globalna slika“ isl… ona kao da se zaledi pa u sebi ponavlja te izraze kako ih ne bi zaboravila.

Treća žena u kupeu je čestita, zdrava, seljanka. Nosi dve torbe hrane verovatno ćerki ili sinu studentu. Ponos i dika cele familije je taj student. To što kući jedva i za slavu dodje i što je oca zadnji put video pre par meseci, to nema veze. To se nikad neće ni izgovoriti. Majka će mu ovim vozom cele četiri a možda i više godina donositi hranu, da jadan ne jede suvo ili da ne mora u menzi ko tamo neki… On je iz bogate kuće. A majku će na vratima izgrditi  što maramu nije skinula već je takva u zgradu ušla. Hrana će završiti u frižideru a zatim u kanti za smeće. On je sad Beogradjanin. Hrani se u Meku ili hamburgeriji retko kad  otvori frižider u svom stanu. Ako ima srca, bar ce pobacati to što se pokvarilo od prethodnog puta, ako nema pustiće da ona vidi koliko ceni njen trud.  Majka ko svaka majka reći će:” Sine pa ti ništa ne jedeš, osušio si se od silne nauke.” A on nit je mršav nit je suv već je odavno dobio bledunjavu gradsku boju i sive podočnjake noćnih klubova. Dobio je i ono mekano nezdravo salo hamburgerija. Nagledala sam se takvih previše u svojim studentskim danima.

Žao mi te seljanke više i od ovog polugospodina, što ga vreme pregazilo japanskim vozom.

Seljanka ne učestvuje u razgovoru. Polugospodin smatra da mu je ispod časti da se i njoj obraća. Pogrešna procena moj polugospodine čekaj samo da polugospodja progovori. Ispumpaće taj lažni balon samopouzdanja koje na njoj gradite u roku od jedne rečenice. Polugospodja i  dalje ćuti,  smeška se. Povremeno klimne glavom izgovori neko neodredjeno “da” ili još neodredjenije “tako je to”…

A ovaj razvezao o ratu devedesetih, globalnom otopljavanju, kineskom naseljavanju Srbije. Skladište informacija

„I koje je vaše mišljenje o tome draga gospodjo?”

Stiže pitanje ko iz vedra neba, i mene je iznenadio. Već sam pomislila ova zmija(polugospodja) neće do Beograda progovoriti.

„Moje mišljenje a u vezi čega“?

„Pa to kinesko naseljavanje Srbije.Zašto je sve više Kineza i kineskih četvrti,  o svemu tome što sam pričao malopre“!

„A o tome. Slušaj Ti da ti rečem jednu stvar“.

Kako  ona pocinje da izgovara reči na nakaradnom srpskom jeziku, tako polugospodin sve vise  bledi uz blago podrhtavanje kolena. Pa on se njoj pola sata sve sa Vi obraćao a ona njemu u prvoj rečenici Ti. Strašno.

„Eve da Ti rečem. Sad to više nije povoljna rabota. Ja sam ti moju poćerku pre sedam godina  udala  za jednog kineza. Dobar biznis bio ondak. Deset iljada evrova sam primila za nju. Od tog kapitala čudo napravila. Sad sam bogata žena. Danas ne daju ni petsto al ja sam imala mozga. A ti ako to oćeš, sad ti je kasno, ne isplati se….Nego slušaj ovamo da te ja naučim. Imam poso za tebe…  vidim da si načitan a umeš i lepo da pričaš..“

Tada voz stiže u stanicu a polugospodin bez reči pozdrava, sa ono malo dostojanstva što mu staje u stari šešir,  napusti kupe.

JUTRO I GUBITAK

Jutro.  Ukusom olova ulazim u dan. Oteram san nemirnom šakom i udahnem. Taj prvi dah  je navikavanje na vlastitu težinu.

Noćas sam ponovo sekao granice. Uporno. Dve paralelne prave spajaju se u tačku. Zakrivljenost prostora nudi čoveku večnost. Samo je potrebno dovoljno se istanjiti, dovoljno rastegnuti da potečeš kao reka jednom od tih paralelnih prava..Tačka nema oznaku trajanja..

Ponekad uz tu prvu, jutarnju kafu, slažem cigle vavilonske kule. Lako je, nema razdvajanja misli u reči, nema sklapanja rečenica da bismo se razumeli. Prisutno je samo disanje i ono sve govori.

Neko sledeće jutro izleteću iz stana i pomešati se sa najgušćom rekom ljudi. Postaću lopov njihovih reči. Svaki korak neko novo lice, neka  druga reč. I pre nego što zamiriše pecivo u onoj pekar na ćošku, imaću priču za današnji dan..

Goran.. Korak…Šušti lišće…Korak….Jutra na Rodosu…Zvuk sirene…Veruj mi …Korak…Način da… Huji vetar..Vidi ovako( ovo brišem ne uklapa mi se ), pravim sledeći, sad već lagan i bodar…Korak…Ja ti  govorim…Buka tramvaja…Ona nije….  Jedan udah i ukrao sam dovoljno reči da napravim priču…Svesna…Klinci trče u školu… Iza sebe ostavljaju reč. Halapljivo kradem…. Gubitak…korak.

Kupujem pecivo i trčim u stan….

Zvao se Goran. Pod njegovim stopalima šuštalo je lišće i onda kad je jutra na Rodosu  započinjao kraj nje.

Njegovi koraci umeli su da obeleže svetove. Umeli su da ga dezintegrišu i razbacaju po drugim percepcijama. Nikad im nije branio. Znao je da dok postoji ona, u jednoj percepciji, biće celovit.

Govorio joj je:“ Veruj mi, ja ću saznati način da i tebe povedem”

“Ja ne želim da putujem sa tobom, hoću da tvoj korak uvek bude tu za mene. A ti stalno isto… Zbog čega nećeš da me razumeš“?

Ja ti govorim da postoji način da putujemo zajedno,zar ne shvataš koliko je to veliko”

Nije razumela. Nije bila svesna lepote koja joj se nesebično nudila. Kad je otišla pratio ju je gubitak, čvrsto zakacen, kao sena na njenim bedrima.. I danas proviri iz njenog  nepogleda. Oboji oči drugim percepcijama. Do svesti ne stiže. Gubitak.

MOJA DRAGA

I tako sanjam…Zatim otvorim oči i opet sanjam. Čik da vidim da mi neko ponudi bolju stvarnost od takve…

Sanjam svašta. Izokrenute okeane i mekane oblake pod bosim stopalima. Sanjam i veverice na ramenima…Borove kako se važno došaptavaju i paprati koje veselo ogovaraju. Sanjam i nju. Zajedno krčimo prašume mojih snovidjenja. Skupljamo zvezdanu prašinu i nosimo ponude Mesecu. Mesec nas voli.Tužno, melanholično.

Ja nisam za sutra, uvek joj govorim

To je dobro. Mi sutra nemamo, stiže uvek spreman, uvek isti odgovor.

Iskida stvarnost.  Zato brže spakujemo kofere i pobegnemo na Mesec. On ćuti i smeška se. Uvek zna. Nahranimo se osmesima i vratimo u našu raspuknutu nemoguću stvarnost…

Moja draga mi često govori:“budalo“ i voli me govoreći, voli iskrenije i dublje od svakog:“ dušo, ljubavi, srećo, mazo…“koje mi je hranilo sluh u nekim bivšim životima.

Pored nje nisam istanjena lutanjima. Ponekad koraci i putevi ponovo zovu. Ipak sam ja ciganska čerga, tako me je draga davno nazvala, lutanja mi teku krvotokom. A onda pomislim na njene oči koje gledaju i kad žmure, plave, duboke kao svi izvrnuti okeani mojih snovidjenja, i osetim mir.Image

Jednog dana napustićemo svet snova i izgraditi stvarnost. Jednog dana…