Voz. Relacija Šid-Beograd. Leto je. U kupeu zagušljiv, težak vazduh. Ustajali znoj radnika meša se sa mirisom jeftinih parfema. Neko zapali cigaretu, onu što bi na njoj pisalo Srbija ili Lovćen da je radnja smeštena u devedesete. I u hodniku i u kupeima pootvarani su prozori. Svima smeta ta smeša mirisa, taj jasni trag jada, a svi ga u sebi nose. Vašar nepotrebnih. Većina je na sebe odavno zaboravila. Nedelja popodne. Radnici putuju nazad na gradjevinu. Puca im kičma, ruke otvrdle od one stalne prljavštine, betonske. Nju sapun ne skida. Njih trojica dele “krmaču“ tako je povoljnije. Ako ne znate krmača je popularni naziv za dvolitarsku plastičnu flašu piva. Kako se pivo u flaši smanjuje tako oni postaju sve veći, hodnik im je tesan. Veliki i glasni… Svi se trude da ih ne vide.
U kupeu sede dve žene i jedan stariji polugospodin. To je soj koji izumire. Zna on sve… I kako se vladati i kako razgovarati i kako se obući. Ovo zadnje je ozbiljan problem jednom polugospodinu. On u ormaru nema ni jedno odelo koje nije starije od desetak i više godina. Koliko god da ih je pazio i čuvao vreme je učinilo svoje. I on to zna. Zna i kad obuče svoje najbolje odelo, tragovi se ne mogu sakriti. Zato i putuje vozom. U vozu, njegova odeća je još uvek ako ne reprezentativna onda svakako pristojna. Čeka prvu priliku da zapodene bilo kakav razgovor u kome će pokazati ne samo da je pristojno obučen nego da je od stare garde, da on takav bez obzira na teške godine zaslužuje poštovanje.
“Eh kakva je ova omladina. Galame i piju kao da je ovo njihovo. Kao da su im očevi ovaj voz pravili.
Dočekuje ga blistav osmeh žene koja sedi preko puta. Više liči na gradjanku nego na ženu sa sela. I ona je od neke poluvrste. U procesu kultivacije. Dok polugospodin uporno pokušava da održi davno prošlo, iako su mu materijalne mogućnosti urušene i samopoštovanje poljuljano, ona tek iz navike putuje vozom. Po njenoj garderobi i skupocenom, naredjanom nakitu, vidi se da je stekla, i to ne malo. Stekla bar u materijalnom. Ne poseduje manire dobro vaspitanih obrazovanih. Ne, ona je ko zna iz koje čuke došla i lepo se snašla. Sad bi ko Nušićeva ministarka da uz imanje dodje i zvanje.
Ne draga gospodjo, ne ide to tako lako. Prvo promenite frizera, naučite damski da prekrstite noge i molim vas nekih navika se odrecite. Taj jeftini, zagušljivi parfem ,možda je bio odličan za vas pre par godina, dok se vaše lice moglo videti u kakvoj seoskoj kafani ali sad pretendujete na zvanje Gospodja, nadjite neki malo manje napadan. I taj jarki karmin i tri sloja pudera da sakriju godine i još ponešto, to vam više ne pristaje. Samo nema ko da vas nauči, sigurno vas neće naučiti onaj vaš tunjavko što ga celi život ko kakvu pokidanu vreću vučete sa sobom… Ali jednog dana neko hoće i vi ćete nabaciti masku ugledne skrušene žene kao mnoge pre vas. I dok tako u sebi vodim imaginarne razgovore sa ženom koja me verovatno nije ni primetila, ona nastavlja zavodljivo da se smeška. Polugospodin raste. Malo od tog smeška, malo od svojih reči. Raste i transformiše se u nekadašnjeg sebe. On je bio neko i značio nešto, pre svih ovih ludih vremena…
A seća se svega… I omladinskih akcija i pionira pa komunističkih partija i lakog zaposlenja…Nekad se znalo i šta je poštovanje i šta je vaspitanje… Jeste, jeste… Mlada devojka nije mogla tako gola na ulicu izaći. Znao se red.. A ona sluša i upija svaku reč. Pa kad čuje nešto što nije ranije kao: „retardacija omladine“ ili „gubitak društvene svesti“ ili „globalna slika“ isl… ona kao da se zaledi pa u sebi ponavlja te izraze kako ih ne bi zaboravila.
Treća žena u kupeu je čestita, zdrava, seljanka. Nosi dve torbe hrane verovatno ćerki ili sinu studentu. Ponos i dika cele familije je taj student. To što kući jedva i za slavu dodje i što je oca zadnji put video pre par meseci, to nema veze. To se nikad neće ni izgovoriti. Majka će mu ovim vozom cele četiri a možda i više godina donositi hranu, da jadan ne jede suvo ili da ne mora u menzi ko tamo neki… On je iz bogate kuće. A majku će na vratima izgrditi što maramu nije skinula već je takva u zgradu ušla. Hrana će završiti u frižideru a zatim u kanti za smeće. On je sad Beogradjanin. Hrani se u Meku ili hamburgeriji retko kad otvori frižider u svom stanu. Ako ima srca, bar ce pobacati to što se pokvarilo od prethodnog puta, ako nema pustiće da ona vidi koliko ceni njen trud. Majka ko svaka majka reći će:” Sine pa ti ništa ne jedeš, osušio si se od silne nauke.” A on nit je mršav nit je suv već je odavno dobio bledunjavu gradsku boju i sive podočnjake noćnih klubova. Dobio je i ono mekano nezdravo salo hamburgerija. Nagledala sam se takvih previše u svojim studentskim danima.
Žao mi te seljanke više i od ovog polugospodina, što ga vreme pregazilo japanskim vozom.
Seljanka ne učestvuje u razgovoru. Polugospodin smatra da mu je ispod časti da se i njoj obraća. Pogrešna procena moj polugospodine čekaj samo da polugospodja progovori. Ispumpaće taj lažni balon samopouzdanja koje na njoj gradite u roku od jedne rečenice. Polugospodja i dalje ćuti, smeška se. Povremeno klimne glavom izgovori neko neodredjeno “da” ili još neodredjenije “tako je to”…
A ovaj razvezao o ratu devedesetih, globalnom otopljavanju, kineskom naseljavanju Srbije. Skladište informacija
„I koje je vaše mišljenje o tome draga gospodjo?”
Stiže pitanje ko iz vedra neba, i mene je iznenadio. Već sam pomislila ova zmija(polugospodja) neće do Beograda progovoriti.
„Moje mišljenje a u vezi čega“?
„Pa to kinesko naseljavanje Srbije.Zašto je sve više Kineza i kineskih četvrti, o svemu tome što sam pričao malopre“!
„A o tome. Slušaj Ti da ti rečem jednu stvar“.
Kako ona pocinje da izgovara reči na nakaradnom srpskom jeziku, tako polugospodin sve vise bledi uz blago podrhtavanje kolena. Pa on se njoj pola sata sve sa Vi obraćao a ona njemu u prvoj rečenici Ti. Strašno.
„Eve da Ti rečem. Sad to više nije povoljna rabota. Ja sam ti moju poćerku pre sedam godina udala za jednog kineza. Dobar biznis bio ondak. Deset iljada evrova sam primila za nju. Od tog kapitala čudo napravila. Sad sam bogata žena. Danas ne daju ni petsto al ja sam imala mozga. A ti ako to oćeš, sad ti je kasno, ne isplati se….Nego slušaj ovamo da te ja naučim. Imam poso za tebe… vidim da si načitan a umeš i lepo da pričaš..“
Tada voz stiže u stanicu a polugospodin bez reči pozdrava, sa ono malo dostojanstva što mu staje u stari šešir, napusti kupe.
0.000000
0.000000
Jelena Bogosavljević 