Odlomak iz romana „Pričinovići“

 

       

Legenda o Modrinskom moru

Hmmm…Tebi je poklonio poverenje. Neobično. Baš neobično. Oglasio se Klanjajući Bor, kad sam otvorio prvu stranicu. Dobro… Hmm.. Ipak je to Viter. On je uvek bio nepredvidljiv. Ista pravila važe kao i kod mog brata, onog koji je umalo dobio alergiju zbog tvoje nemarnosti!

Ma kako ti to znaš? Rekao sam zbunjeno.

Mi smo svi od istog drveta nastali i svi smo povezani. Povrediš jednog sve si povredio.

Koliko puta treba da se izvinim za tu nemarnost!? Stvarno mi je žao, posle sam prema njemu bio jako pažljiv.

Znam…E baš te je namučio. Sve po zasluzi. Nego dosta prazne priče.

U davna vremena, započeo je umesto mene i tiho se nasmejao.

U davna vremena, pre dolaska bogova na igralište,  današnji Pričinovići bili su velika nepregledna pustinja. Modrinsko more nije postojalo. Vode nije bio kilometrima okolo. Nepristupačni uslovi za život učinili su da  pustinju nasele samo škorpije i zmije. Poneki kaktus uspevao je da opstane neko vreme, ali bi ga pustinjske oluje potpuno uništile. Pustinjske oluje vladale su ovim krajem i u toj pustinji  merile svoju snagu. Umele su danima da kovitlaju pesak i premeštaju dine sa jednog na dugi kraj, iznova praveći nove peskasto zlatne oblike. Ako bi se primirili pustinja je mirovala danima. Bez kretanja i vreme je stajalo.

Jednog od tih mirnih dana u pustinju su stupili Lada i Triglav. Pesak je škripao pod njihovim nogama dok je razdragan Ladin smeh odjekivao pustinjom. Tek zaljubljeni nose u sebi čaroliju nemogućeg. Zbog toga sve što vide izgleda lepo i dobro. Tako se i njima ta pustinja učinila magičnom. Lada će kasnije postati boginja lepote i ljubavi. Triglav je u sebi nosio jedinstvo duha zemlje i neba. To jedinstvo učiniće da on postane zaštitnik još nenastaslih gradova i čuvar dobrih namera. U momentu stupanja na tle pustinje bili su dvoje zaljubljenih nesvesni svoje božanske prirode.

Hodali su vrelim peskom i zadirkivali jedno drugo.

Voliš li me, pitao bi raznežen Triglav.

Ma ko te to slagao, odgovarala vesela Lada.

Voliš ti mene, znam ja… samo nećeš da kažeš.

Pa ako znaš ja onda ne moram ništa reći.

Znam, ali bih voleo čuti.

I ja bih puno toga volela. Naprimer, da ovaj kaktus procveta, ili da saznam dokle seže ova pustinja. Već dva dana hodamo, a kraja joj ne vidim.

E kakva si… Baš teška na rečima.

Ali ne na delima. Njen veseli glas bi razbijao njegovu razneženost i ostavljao ga u čvrstom ubedjenju da mu je ljubav ipak uzvraćena.

Znao je da je ona u pravu. Davno je od nje dobio najveći dokaz ljubavi. Ostavila je sve za sobom i krenula sa njim u neizvesno putovanje. Nije morala. Mesto iz kog potiču odbacilo je njega, ne i nju. Ona nije htela da se od njega rastane i pošla je sa njim. Setivši se toga preko lica mu je prešao grč, a odmah zatim lice je naselio osmeh pun ljubavi i nežnosti.

Trebalo bi negde da zastanemo. Noć polako dolazi, a ovom pustinjom teško je i danju putovati.

Znam, čini mi se da  ispred nas ima uvala izmedju dve dine. Mogli bi tu da se odmorimo. Ulazak u ovu pustinju bio je greška.

Nismo imali puno izbora, Lado. Ne brini sve će biti dobro. Izaćićemo i iz ove pustinje kao pobednici, nije nam ovo prva prepreka, a još uvek smo zajedno.

Veče je zaklanjalo njihova zabrinuta lica. Sklupčani jedno kraj drugog, do pola zakopani u pesak, pokušavali su se ugrejati. Rastresit pesak brzo je gubio dnevnu toplotu.

Triglav je sklopio oči i setio se svega. Ne tako davno živeli su na drugom kraju sveta. U malom planinskom selu. Njegov otac bio je kovač i odmalena ga učio kovačkom zanatu. Njegove oči brzo su dobile boju vatrenih plamičaka, a ruke postale snažne.  Kad je napunio dvanaestu godinu postao je snažniji od oca, brži i jači od bilo kog dvadesetogodišnjeg mladića u selu. Njegova snaga plašila je seljane. Selom su se prenosile priče o njegovom ne ljudskom poreklu. Kako su godine prolazile tako su te priče postajale sve zlokobnije. Kad je napunio dvadesetu, svi u selu su ga se bojali i svi su verovali da je nečiste krvi od lošeg duha poslat. I njegov otac je u to verovao. Bio je potuno izolovan iako nikad nikom ništa loše nije učinio. I sam je ponekad mereći svoju snagu daleko u šumi postajao uplašen od te snage. Lako je mogao iščupati drvo iz korena ili pesnicom napraviti otvor u steni.

Ladu je upoznao sasvim slučajno, u šumi dok je golim rukama pravio cepanice za ogrev. U njenim očima nije bilo straha.

Zar ti nisu rekli ko sam ja, što se ne bojiš?

Hoćeš li me povrediti, pitala je znatiželjno.

Neću, naravno…

Pa što onda da te se bojim. Rekla je to tako vragolasto da se Triglav od srca nasmejao. Ona mu se pridružila u smehu i tako su postali prijatelji.

Za njihovo druženje niko nije znao. Sretali su se u šumi ili kraj izvora, uvek pazeći da ih seljani ne otkriju. I jedno i drugo znali su vrlo dobro da za njihovu ljubav neće biti razumevanja. Zavoleli su se lako, prirodno, kao da su jedno drugom namenjeni.

Jedno jutro Lada je došla uplakana.

Sa nama je gotovo. Udaju me za drvodeljinog sina. Sve je ugovoreno još mesecima unazad. Stvar bez volje i vlastitih želja, to je za njih žena. Pa makar bila i rodjena kći.

Ne brini, rešićemo problem. Lado, od tebe se ne rastajem. Večeras je proslava povodom dolaska proleća. Svi će biti tu i ja ću pred svima reći da te uzimam za ženu. Meni se niko neće suprotstaviti. Svi me se previše boje, čak i otac od mene zazire.

I mrze te i boje te se. Ako je strah jači od mržnje sve još može biti dobro.

Tu noć sukobio se sa pola sela. Nije hteo da se bije sa njima. Znao je da samo jedan njegov udarac može ubiti i najjačeg medju njima. Pustio ih je da iskale svoj bes. Lada je unezvereno plakala. Vatre su gorele na trgu i svaka iskra je još više palila vatru u njegovim očima. Njihove udarce nije osećao, i što su jače udarali on je više ostajao pri svom. Ladu ne dam! Uporno je ponavljao.

Kad je sve prošlo. Postidjeni svojim besom pognutih glava svi su ćutali. Njegov otac okrenuo je glavu da ga ne gleda.  Prišao mu je Vodja i rekao:

Odlazi, tebi medju nama nije mesto. Odlazi, vidiš kakvi smo zbog tebe postali.

Niste vi zbog mene takvi postali. Strah vas je sve pobedio. Mogao sam biti zaštitnik tvoga naroda. Sad i ja vidim da ovaj narod nije razlog mog postojanja.

I ja idem sa njim oče! Moje je mesto kraj njega. Vikala je gnevna i uplakana Lada.

Ako odeš ne vraćaj se. Nisi mi više kći, ako odeš!

Kad tako mora biti – neka bude. Pozdrav oče… Sećaj me se i pominji po lepome! Bilo ga je dovoljno za celi život.

Tako su njih dvoje krenuli na putovanje u potrazi za narodom koji će razumeti da snaga ne ide uvek uz zlo, a da se istinska snaga krije u dobrom i lepom.

Otvorio je oči. Kraj njega je tiho disala žena koja je sve ostavila u ime ljubavi. I kakve god da su prepreke još pred njima sa sigurnošću je znao da već ima sve ono zbog čega vredi živeti. Spustio je nežan poljubac na njeno čelo i duboko uzdahnuuo. Noć je postajala sve hladnija.

Hahahahaha, pa vas dvoje ćete se smrznuti. Kakvi ste vi to bogovi, trgnuo ga je iz polusna nepoznat glas.

Ko si ti? Mi nismo bogovi.

Ja sam kralj svih škorpija ove pustinje, a vama treba vatra.

Pucnuo je prstima i malu uvalu je brzo osvetljavala logorska vatra.

Hvala, rekao je zbunjeni Triglav. Nije znao da škorpije govore, još mu je teže bilo da prihvati da škorpije imaju kralja. Lada je sanjivo odmahivala glavom, zadovoljna zbog toplote koja se širila oko logorske vatre.

Nemoj mi se zahvaljivati, još uvek ne znaš šta te sa mnom čeka.

Zapalio si vatru. Spasio Ladin život. Kakva god sudba mene čeka, podneću je sa osmehom. Zašto si rekao da smo bogovi?

Pričali su mi o vašoj ljubavi i tvojoj dobroti i snazi. Pravi izazov za mene! Bogovi jeste, samo još nije nastao narod koji će u vas verovati.

Znači moja potraga je uzaludna?!

Nije…Triglave, uzaludna. Tvoja potraga je upravo završena.

Rekavši to zabio je otrovnu žaoku pravo u njegovo srce. Lada je vrisnula. Nemo pitanje čitalo se u svakoj pori njenog prelepog lica. Suze su ispunile njene biserno plave oči.

Zašto?… Tebe zanima zašto? Mnogo ste više ljudi nego bogovi… Tipično ljudsko razmišljanje… Plači Lado! Ova pustinja tvojim suzama postaće najveće more na svetu.  Plači… Tvoje suze stvoriće nove legende. Ja sam samo orudje vašeg početka.

Suze su tekle mešale se sa zlatnom bojom peska. Biserno plave oči zamutile su se od težine i dobile mastiljavo plavu boju. Svuda oko nje tekla je voda plava, neprozirna. Pustinja se iznova radjala,  postajala  lepša i punija života,  više nego što je to ikad ranije bila. Ubrzo je svud oko nje bila nepregledna mastiljavo plava voda. Slana od njenog bola.

Suze su tekle danima. Iz njenog bola nastalo je Modrinsko more. Kada je svaki deo peska prekriven vodom sa dna mora čula je kako je doziva glas Triglava.

Dodji, Lado!… Dodji da budeš moja kraljica.

Bez razmišljanja zaronila je u duboko neprozirno more vlastitih suza.

Njih dvoje stvoriše veliko i moćno Modrinsko kraljevstvo. Izrodiše petoro dece. Svako svoje dete vaspitali su u istom duhu. Vera u dobro i lepo iznad svega. Iznad ličnog.

Njihova ćerka Vilenija postala je majka velikog  naroda modroplavih očiju nastalog na nekadašnjem božjem igralištu. Pričinovčići prihvatiše od Vilenije njena ubedjenja i stvoriše zakon po ugledu na zakone Modrinskog mora. Čuvaj lepotu oko sebe i neguj lepotu unutar sebe! Živi sa verom u dobro i lepo koje je svojom tihom  snagom iznad svega.

Evo mene opet !

Dragi moji, roman zbog kog sam retko posećivala blogosferu, danas je završen!  Jelenin svet priča i pripovedanja vraća se na uobičajan način rada.  Što znači očekujte nove kratke priče i moje prisustvo na vašim stranicama. Hvala svima na razumevanju i držite palčeve da roman „Pričinovići“ nadje svoj put do dobrog izdavača i pažljivih čitaoca.

Pismo iz Pričinovića-Moreuz Tajni- treći deo

 

Jutro pred početak 73.priče obeležio je svojim besom bog oluje Stribor. Razduvao se kao nikad pre toga i ostavio bez krova nad glavom mnoge Pričinovčiće. Vešte žene i vile probale su da ga urazume i umilostive. Stribor nije hteo da sluša, nije mogao. Njegov bes bio je toliko glasan u svom ispoljavanju da nežni glasovi naših žena nisu mogli da ga ukrote. Prvi put  u istoriji Pričinovića žene nisu umele urazumiti  nekog Boga. Pričinovićima je zavladao strah. Mi za strah unutar naše postojbine ranije nismo znali. Sav strah bio je vezan za svet van naših granica. Strah je do tada bio najkorisniji malter,vešto uzidan u svaku pripovest  i na taj način uklonjen iz stvarnosti Pričinovića. Ljudi veruju da je Striborova divljačka vladavina potrajala punih jedanaest priča. Svaka od njih bila je konfuznija i uplašenija od prethodne i zato je brzo zaboravljena. Tokom tih jedanaest priča Pričinovčići  su malo po malo gubili uverenje da njjhove vile umeju pričati sa bogovima. Gubitak tog uverenja promenio je percepciju stvarnosti. Ja ti ne mogu sa sigurnošću tvrditi da su te priče  postojale jer do današnjih dana ni jedna nije sačuvana. Ono što jeste sačuvano to je priča koju smo nazvali 72. od postanka.

Priču je zapisala  poslednja žena koja je umela pričati sa bogovima. Ta priča je nastala nakon njenog razgovora sa bogom Striborom. Postoji čvrsto uverenje da je nakon zapisivanja te priče i ona nestala da bi postala sastavni deo naših legendi. Njeno ime bilo je Vilenija  i njeno umeće veliko i slavljeno i dan danas.

I ti se sad sigurno pitaš što ti pričam i ovu 72. priču ali budi strpljiv. Ja sam uveren da u ovoj priči leži koren naših prvih neslaganja i nerazumevanja sa Tautlandjanima.

Nesrećna ljubav Stribora i Simelme

Prilikom raspodele sveta starih bogova, Striboru je pripala velika čast da stražari na kraju sveta. Tu čast zaslužio je svojom velikom snagom i umećem. On je mogao sa kraja sveta da pošalje vetar onoliko daleko koliko se ceo svet proteže. A imao je dovoljno oštro oko da je i najudaljeniju šumu mogao videti bez naprezanja. Bio je strog i pravedan sudija i  svi okupljeni bogovi verovali su da će umeti da oceni kom čoveku da ponudi još jednu šansu a koga da pošalje da robuje Černobogu dok je sveta i veka. Samoća mu nije smetala jer je lako dahom dolazio do svakoga.

Simelba, najveća zavodnica staroga sveta, dobila je zadatak da čuva moreuz Tajni i bude prva opomena zalutalim ljudima. Moreuz Tajni se svojim krajem graničio sa početkom Striborovog carstva. Njenog pogleda plašili su se i neki manje jaki bogovi ali ne i Stribor. Tako su njih dvoje združeni za večnost.

Ljudi su retko u stara vremena stupali na teritoriju njihovog združenog carstva. Najčešće se to dešavalo slučajno. Neko bi zalutao i ne znajući da svojim korakom narušava mir Moreuza Tajni. Oni bi se malo poigrali s nesretnikom da skrate vreme i dokažu da su još uvek bogovi vredni poštovanja a zatim bi ga slali nazad u njegov svet. Zahvaljujući tome tokom mnogo priča od postanka Pričinovići su  uživali njihovu zaštitu a moreuz Tajni je dugo bio neprelazna prepreka nekim drugačijim ljudima.

Simelba i Stribor su se lako zavoleli i bez straha uživali u svojoj ljubavi. Ona je uživala u njegovoj snazi on u njenom zavodničkom pogledu. Savršeno su nadopunjavali jedno drugo i razumeli se bez puno reči. I tako bi to potrajalo do današnjih dana da nije bilo velike seobe Tautlandjana. Stribor i Simelma bi nastavili uživati u svojoj velikoj ljubavi a mi bi nastavili verovati u moć naših vila i veštih žena da pričaju sa bogovima.

Želim da verujem kako postoji neki skriveni dobar razlog njihivog dolaska u Pričinoviće ali imam velikih poteškoća da u to poverujem. Najčešće kad mislim na Tautlandjane mislim na veliku najezdu skakavaca iako to nema puno smisla. Par stvari moraš da znaš o Tautlandjanima pre nego nastavim 72. priču.

1. Oni nisu ni onda imali iste bogove kao mi, a nemaju ih ni danas.

2. Oni se uvek drže skupa i izdvojeno, od kad su došli pa sve do današnjih priča.

3. Duboko su vezani za zemlju svog porekla i spremni su da kroje lažne priče kako bi mesto na koje su došli nazvali delom svoje zemlje.

4. Ne vole i ne poštuju Pričinoviće i stalno šire laži o nama kao zemlji i nama kao narodu.

5. Iako već hiljadama priča postojimo na istom podneblju  izmedju nas i njih je neprelazna kulturološka i jezička barijera.

6. Mržnja prema Pričinovčićima predstavlja osnov njihovog nacionalnog identiteta.

7. Mi zahvaljujuću 72. priči znamo da su Tautlandjani uništili naše stare bogove.

Ljubavna idila Stribora i Simelme bila je naš najveći štit. Zahvaljujuću toj ljubavi naši usevi uvek su bili bogati,  zemlja plodna. Nismo ni za strah i strepnju znali. Poštovali smo njihovu ujedinjenu snagu   a svaka  stota priča bila je pričana da bi se proslavio dan njihovog ujedinjena. Na dan njihove priče naše vile bi im poklanjale najboljeg ovna. To je bio naš zavet i naša sigurnost da će i idućih sto priča proteći mirno i lako zahvaljujuću njihovoj zaštiti.

Treba da znaš da nismo mi krivi za Striborov bes. Ni jedan Pričinovčić nikad nije kročio u Moreuz Tajni. Striborov bes je posledica čudesnog putovanja Tautlandjana i njihove velike seobe koja ih je i dovela na naše tlo.

O njihovom putovanju detaljnije ću ti ipričati u 73. priči.

Zapis Vilenije vezan je za poslednje Striborovo obraćanje nama. Stribor je tokom njihovog bezočnog putovanja izgubio Simelmu i poslednji razlog da ostane i stražari na kraju sveta.

Za Stribora i Simelmu to je bilo jutro kao i svako drugo. Dobacivali su se stenama i prizivali more da bi uživali u zajedničkom plivanju. Plivanje ih je uvek spajalo. A voda davala snagu za nove izazove.

Iznenada planina je počela da grmi a more da se povlači daleko od Striborovog pogleda. Lišće je šaputalo dolaze neki drugačiji ljudi oni u vas ne veruju. Neverom vam pola snage uzimaju. Stribor se razbesneo, Simelma obradovala. Odavno nikom nije uzela razum pogledom, odavno nije isprobavala svoje snage na nekom ljudskom biću. Tvrdnju lišća da ti drugačiji ljudi za nju nisu ni čuli nije shvatala ozbiljno. Nije mogla da pojmi da neko u njenu snagu ne veruje!

„Stribore nemoj da besniš“. Vikala je Simelma povučena u središte Moreuza Tajni. “ Brzo ćemo se mi opet sastati, ne sumnjaj u snagu moga pogleda. Ta snaga je i tebe zavela, svakom smrtniku i razum će uzeti i poslati ga tebi na procenu. Ja sam Simelma meni ni manje jaki bogovi ne mogu odoleti. I ne brini moja ljubav je vezana samo za tebe.“

“ Ja u tvoju snagu i ljubav ne sumnjam voljena.“ Vikao je Stribor sa kraja sveta. „Ovih stranih ljudi je previše i dolaze iz sveta koji veruje u druge bogove. Budi pažljiva i jaka ja ti odavde ne smem pomagati. Središte moreuza Tajni pripada samo tebi. Ti si prvu štit i prva provera.“

U pola njihovog razgovora u moreuz Tajni nahrupilo je mnoštvo ljudi. Ni bogovi takve ranije ne videše. Crnomanjasti, oniski, očiju mračnih ko prezrelo kestenje. Ispred svih stupao je najviši medju njima. Imao je krupne beonjače i ožiljak na desnom obrazu koji se protezao do desnog oka. Stašan i namrgodjen ko odbegli Černobogov rob.

„Slušaj Simelma mi znamo da ti čuvaš ovaj prolaz  ali mi ovim putem moramo proći. Za nas u našoj postojbini više nema mesta i zato putujemo. Tražimo novo mesto za život i došli smo da ti nešto predložimo. Ti pokušaj mene zavesti pogledom, ako to uspeš svi ćemo se vratiti odakle smo došli a ja ću ostati da služim vašim bogovima onako kako ti odlučiš da treba. Ako ne uspeš da me zavedeš pustićeš nas sve da s mirom prodjemo kroz moreuz Tajni.“

„Simelma, to je klopka ne pristaj na te uslove.“ Vikao je Stribor sa kraja sveta. Simelma zanesena lakoćom zadatka koji joj je predložen nije slušala Stribora. Jedino što je želela bilo je da što pre završi ovu farsu i vrati se voljenom. Ljubav joj je zamaglila moć rasudjivanja.

„Dogovoreno. A kako ti je ime ti hrabri čoveče?“

„Ja sam Tautland prvi, i ovi ljudi koje vodim samo su deo velikog i moćnog Tautlandskog plemena.“

„Pridji bliže Tautlande prvi, da bih te zavela trebaju mi tvoje oči.“

Oslanjajući se na štap korak po korak je prilazio dok se nije našao tik uz Simelmu. Ona ga je pažljivo posmatrala trudeći se da svojim očima da najzavodljiviju notu. Trudeći se da mu zarobi dušu bojama čarobne nemoguće ljubavi. I što se više trudila to je moreuz Tajni pistajao sve širi i svetliji. Tautland prvi je ćutao ne pomerajući se ne trepćući. Simelmu je hvatala panika jer šta god da je pokušala ovaj č0vek pred njom ostajao je ravnodušan. Njena snaga je pred njim kopnila da se nikad više ne povrati. Uskoro je od nje ostala samo bela prozirna odežda. Isparila je kao da nikad nije postojala. U zadnjem trenutku pitala je nemoćno i uplašeno.

„Kako?“

„Jednostavno je. Ja sam slep i tvoje oči ne mogu videti. Ti na mene nisi mogla nikako uticati. Odgovorio je Tautland prvi…

Stribor je postao lud od gneva. Takvo nepoštovanje prema bogovima je potpuno nezamislivo. Tautlandjani svoju storiju van granica svoje zemlje započeli su bezočnom i gnusnom prevarom koja je zauvek razdvojila Stribora od njegove voljene. Njegov bes trejao je pričama. Pokušao je i ceo moreuz Tajni potpuno srušiti i tako zabraniti prolaz ljudima iz drugog sveta. Zato smo mi u Pričinovićima i osetili odjeke njegovog besa… Ali to je deo 73. priče i detaljne storije njihovog putovanja…

 

Nastaviće se….

Pismo iz Pričinovića-Čudesno putovanje Tautlandjana-Moreuz tajni- drugi deo

Ja sam ti se komšija moj, previše raspisao a nije ni čudo ipak sam nekad pre svog  ovog carevanja bio tvoj junak. Poželeo sam te se. Biti tvoj junak bilo je mnogo lakše i jednostavnije nego biti car u Pričinovićima. Ja sam ti car koga niko ni u rodjenoj zemlji ne sluša a svi me lažu tako da vodu nateraju na svoju vodenicu. Za mene si samo ti čuo a ostatak sveta ako me i zna, zna po pogrešnim i netačnim informacijama. I nije svet kriv što me pogrešno razume, Pričinovići su oduvek i bili mimo celoga sveta. Kako  da taj svet savlada lavirinte i bolje nas razume?  Mi se  ni medjusobno nit volimo nit razumemo a sa svakom novom pričom podižemo novi zid koji nas još više i medjusobno razdvaja. Kako ja u jednoj takvoj zemlji da budem pravedan car? Kako komšija moj dragi? Ja stalno o svojoj muci i nemoći, nikako da započnem priču o dolasku Tautlandjana u Pričinoviće, a to ti neizostavno moram ispričati. Tebi komšija verujem pa se nadam da ćeš spoznati iz te priče jasnu istinu da su oni došljaci u mojoj carevini. A to mi je jako važno jer ako nastave da prepravljaju priče i pišu storije kako njima odogovara od moje vladavine biće zapamćeno samo to da sam rodnu priču prodao i zemlju svoga naroda drugome dao. Još samo i da ti napomenem ti Tautlandjani sanjaju o  velikom Tautlandu koji bi i postao veliki tako što bi se deo moih Pričinovića odvojio i vremenom spojio sa Tautlandom iz kog su potekli.

O njihovom putovanju postoji mnogo verzija, ja ću ti ispričati onu  koja je zapisana ostala samo fragmentarno ali u nju veruje najveći deo mog naroda. Ta verzija i meni deluje kao najistinitija.

U davna vremena kad su još zemljom vladali bogovi Vetra, Zemlje i Oluje, narod je bio pun straha i poštovanja za sve što ne razume. Zemlja je bila divlja, neukroćena i puna opasnih životinja kojima danas ni imena ne znamo. Vile i vešte žene danas skupljenje pod isti naziv Veštice, bile su najmudrije i umele pričati sa bogovima i krotiti divljinu. Na njih se narod oslanjao prilikom donošenja odluka. Formalno i onda su Pričinovići imali cara a njegova uloga imala je objedinjujući karakter za sve one koji bi želeli živeti na području Pričinovića. U to vreme ovi imaginarno neprelazini zidovi koji kroje lavirinte nisu postojali ali  su Pričinovići bili ipak odsečeni od celog sveta. Sa Juga neprelazno Modrinsko more bilo je naša granica. Zapad i istok  se protezao do ogromnih Gamilskih planinskih lanaca.  A sa severa pogled je dopirao do moreuza Tajni. Za svaku od tih granica Pričinovčići su imali legendu. A svaka legenda bila je tako sazidana da ni jedan Pričinovčić nikad nije poželeo videti neki drugi svet. Modrinsko more ponekad je donosilo brodove natovarene robom i nekim čudnim ljudima. Robu smo kupovali  zlatom koje je za njih predstavljao veliku vrednost a nama ništa nije značio. Ljudi sa brodova, brzo su odlazili a mi ih nikada nismo pitali  odakle su došli. To nas nije interesovalo.

Gamilski planininski lanac je tokom leta postajao prohodan i tada bi u naš kraj dolazili ljudi koji su jahali kamile. Koža svakog od njih bila providna a oči prepune straha i gladi. Oni su se Pričinovcima radovali ponekad više i od nas samih. Uvek smo ih gostoljubivo dočekivali a on su rado ostajali da žive zajedno sa nama.  Njihova stradanja pre dolaska u  Pričinoviće bila su  tako velika da su brzo i rado zaboravljali sve što je bilo pre i postajali naši sunarodnici i naša braća. Slušajući ponekad njihove priče o svetu iza tog planinskog lanca mi smo ostajali još u čvršćem ubedjenju da nikad nogom ne kročimo van granica Pričinovića.

Samo je  moreuz Tajni tokom vekova ostajao nem. Mnogi su verovali  kako je kraj moreuza Tajni  isto što i kraj sveta. Mi smo znali da na kraju sveta živi bog oluje i šume Stribor. Verovali smo da ako se neko usudi proći moreuzom Tajni da će ga Stribor oduvati  u podzemni svet da  bude rob mračnog Černoboga za sva vremena. Znali smo i da u moreuzu Tajni stanuje boginja zavodjenja Simelma koja će svakog zalutalog namerno dovesti Striboru. Govorilo se da je njena moć toliko velika da samo jednim dahom uzima razum i za večnost zarobljava dušu nestretnika koji u taj moreuz udje.Ispredane su priče svaka strašnija od prethodne. Ako bi dete bilo bezobrazno samo bi mu roditelji pripretili da će ga poslati u moreuz Tajni.

Vreme je teklo i generacije Pričinovčića su nastavljale svoj život mirno i lako. Iz moreuza niko nikad nije došao a nijedan Pričinovčić, poučen legendama, u njega nije stupio.  A zatim se dogodila ta kobna `73. priča. Još uvek postoje tvrdnje da su  toj `73. priči prethodile strašne oluje čiji su odjek osetili stari Pričinovčići na svojoj koži. Kažu da je početak same priče obeležen i prvim neverstvima unutar Pričinovića jer je boginja Simelba bila primorana da napusti moreuz Tajni. Svoje nove žrtve potražila je unutar Pričinovića. Naravno sve ovo graniči se sa mitom u velikoj meri. Meni je danas malo verovatno da u Pričinovićima neverstvo nije postojalo. To je danas ovde stil života. I ja ti ovo pričam da bi dobio što potpuniju sliku kako se u Pričinovićima živelo pre dolaska Tautlandjana…

Nastaviće se…

Pismo iz Pričinovića- čudesno putovanje Tautlandjana- Moreuz tajni prvi deo

Tautland je retko spominjana  država bez stvarne geografske širine ili dužine. Nušić je o njima znao samo da su se stanovnici Tautlanda specijalizovali za izradu lenti i ordena, oznaka velike počasti njegovog vremena. Lente Tautlanda najviše su naručivali  oni bez pravog porekla a  bezobrazno punih džepova, pokušavajući na taj način da kupe mesto u našem društvu. Nakon Nušićevih saznanja o Tautlandu i Tautlandjanima nije se o njima pisalo. Potreba za lentama i ordenima u današnje vreme ne postoji pa su se i  retke veze za geografski neodredivom državom u potpunosti ugasile. Mnogi su na njih  zaboravili. Oni koji nisu,  prihvatili su Nušićevu tvrdnju da Tautland i nije prava država. Tako sam i ja mislio do juče.

Juče me je na stepeništu sačekalo pismo mog davno odbeglog junaka. Onog što se nakon bekstva zacario u Pričinovićima i dobio ime Brka. Nadam se da ga se još uvek sećate. Ja ga zaboraviti ne mogu zato što je sramno izneverio moje poverenje i zauvek me napustio da tamo u nekim Pričinovićima postane car. Velika mi stvar! Zar za to da izneveri naše dugogodišnje druženje… Ali neću se sad u to upuštati. Drugo je meni na pameti… Moj junak je nesrećan i ne može da se izbori sa velikim problemima Pričinovića zbog njihove klimavo uspostavljene državnosti. A najveći problem u njegovoj carevini prave upravo nekadašnji Tautlandjani a sada počasni gradjani Pričinovića. Moj junak se borio kako je znao i umeo  i više ne ume. Moli me da mu pomognem i u opširnom pismu koje mi šalje donosi mi celu istoriji te gegrafski nesvrstane  države  i njenih nekadašnjih stanovnika. Ja vam prenosim njegovo pismo zato što nisam siguran da takav jedan junak zaslužuje pomoć a i ne umem sam  raspetljati ni u čijoj on to državi živi ni čiji je car.

Dragi moj nikad zaboravljeni i teško prežaljeni komšija

Pišem ti po prvi put i nadam se da će te moje pismo naći u dobrom zdravlju i mentalnoj snazi. Ako si mi nekad bio potreban sad si. Ja izlaz iz situacije u koju sam upao jednostavno ne vidim. Ti znaš da sam ti obećao da ću ti povremeno pričati  priče iz Pričinovića ako mi bude dosadno. Dosadno mi nije ali sledeću priču pažljivo pročitaj jer mi treba tvoje mišljenje i tvoj savet. Pričinovići će uskoro nestati ako mi ne pomogneš.  Ja ti do detalja donosim 1973 priču od postanka koja nosi naziv:

Čudesno putovanje Tautlandjana- Moreuz tajni

Ti se sad pitaš otkud Tautlandjani u Pričinovićima? Oni žive sa nama još od te davne `73 priče. Tada Pričinovići nisu bili zatvoreni od  sveta i prekriveni velom neznanja istoga. Ne, te davne `73 priče, zemlja kojom carujem nije imala ni unutrašnje ni spoljnje lavirinte. Bili smo velika i poštovana država. Znali su nas i oni zbog kojih je danas cela naša istorija prekrivena velom neznanja, poštovali oni zbog kojih danas i postoje lavirinti pa se i medjusobno teško razumemo.

Priču su u potpunosti zapetljali ondašnji carevi. Pošto je u Tautlandu iz godine u godinu izvoz lenti i ordena opadao, stanovništvo Tautlanda našlo se u velikom škripcu, pred velikom odlukom. Ostati u Tautlandu i sve više siromašiti ili pak krenuti na veliko putovanje i to upravo u onu zemlju koja je najviše koristila njihove lente i ordene. Tadašnji njihov car Tautland Prvi odlučio je da deo svog stanovništva pošalje na veliko putovanje preko planina i dotad nesavladanog moreuza Tajni. Odluka je vrlo brzo sprovedena u delo. Putovanje  je bilo puno neizvesnosti čije fragmente još uvek čuva opštenarodna bibiloteka Pričinovića. Tadašnji naš car bio je okrenut svetu a zemlja otvorena za saradnju. Zato su i mnogi Tautlandjani poverovali da će u jednoj takvoj zemlji bez problema naći svoj dom. I nisu se prevarili…  Pričinovčići su ih primili na svoje rodno tle bez puno razmišljanja u skladu sa svojom dobrodušnom i pomalo naivnom prirodom. Tautlandjani obradovani bogatsvom  Pričinovića vrlo brzo su zaboravili i odakle potiču i kako su u Pričinoviće došli. Naselili su se  u regionu koji je usko povezan sa prvom, da ne kažem rodnom pričom svih Pričinovčića… Niko u tome tada nije video problem. Ondašnji car, obradovan podrškom koju je na taj način dobio, potrudio se da Tautlandjani dobiju sve što nikad nisu sanjali da mogu dobiti i sve ono što im njihova tadašnja osiromašena država nije mogla pružiti. Priče su brzo prolazile, stare su zamenjivane i dopunjivane novima, tako se u Pričinovićima oduvek radilo. Nažalost to je dovelo do toga da nekadašnji Tautlandjani u potpunosti zaborave da nisu  poreklom iz Pričinovića. To su tako uspešno generacijama zaboravljali da sad svi oni veruju kako oduvek postoje  u toj regiji i kako je to zapravo deo njihove zemlje koju nekad davno napustiše. U tom njihovom zaboravljanu uspešno su im pomogli lavirinti koji su Pričinovce izdelili i koji su učinili da se mnogi Pričinovčići potpuno izgube u vlastitoj zemlji.

Ovaj poduži uvod u priču je neophodan, jer  bez njega teško da bi razumeo problem sa kojim ne mogu da se nosim. Komšija dragi ne zameri na njemu znam da sam te zagolicao ovim Moreuzom Tajni ali  i on će doći na red.

Nastaviće se…