Pismo iz Pričinovića-Čudesno putovanje Tautlandjana-Moreuz tajni- drugi deo

Ja sam ti se komšija moj, previše raspisao a nije ni čudo ipak sam nekad pre svog  ovog carevanja bio tvoj junak. Poželeo sam te se. Biti tvoj junak bilo je mnogo lakše i jednostavnije nego biti car u Pričinovićima. Ja sam ti car koga niko ni u rodjenoj zemlji ne sluša a svi me lažu tako da vodu nateraju na svoju vodenicu. Za mene si samo ti čuo a ostatak sveta ako me i zna, zna po pogrešnim i netačnim informacijama. I nije svet kriv što me pogrešno razume, Pričinovići su oduvek i bili mimo celoga sveta. Kako  da taj svet savlada lavirinte i bolje nas razume?  Mi se  ni medjusobno nit volimo nit razumemo a sa svakom novom pričom podižemo novi zid koji nas još više i medjusobno razdvaja. Kako ja u jednoj takvoj zemlji da budem pravedan car? Kako komšija moj dragi? Ja stalno o svojoj muci i nemoći, nikako da započnem priču o dolasku Tautlandjana u Pričinoviće, a to ti neizostavno moram ispričati. Tebi komšija verujem pa se nadam da ćeš spoznati iz te priče jasnu istinu da su oni došljaci u mojoj carevini. A to mi je jako važno jer ako nastave da prepravljaju priče i pišu storije kako njima odogovara od moje vladavine biće zapamćeno samo to da sam rodnu priču prodao i zemlju svoga naroda drugome dao. Još samo i da ti napomenem ti Tautlandjani sanjaju o  velikom Tautlandu koji bi i postao veliki tako što bi se deo moih Pričinovića odvojio i vremenom spojio sa Tautlandom iz kog su potekli.

O njihovom putovanju postoji mnogo verzija, ja ću ti ispričati onu  koja je zapisana ostala samo fragmentarno ali u nju veruje najveći deo mog naroda. Ta verzija i meni deluje kao najistinitija.

U davna vremena kad su još zemljom vladali bogovi Vetra, Zemlje i Oluje, narod je bio pun straha i poštovanja za sve što ne razume. Zemlja je bila divlja, neukroćena i puna opasnih životinja kojima danas ni imena ne znamo. Vile i vešte žene danas skupljenje pod isti naziv Veštice, bile su najmudrije i umele pričati sa bogovima i krotiti divljinu. Na njih se narod oslanjao prilikom donošenja odluka. Formalno i onda su Pričinovići imali cara a njegova uloga imala je objedinjujući karakter za sve one koji bi želeli živeti na području Pričinovića. U to vreme ovi imaginarno neprelazini zidovi koji kroje lavirinte nisu postojali ali  su Pričinovići bili ipak odsečeni od celog sveta. Sa Juga neprelazno Modrinsko more bilo je naša granica. Zapad i istok  se protezao do ogromnih Gamilskih planinskih lanaca.  A sa severa pogled je dopirao do moreuza Tajni. Za svaku od tih granica Pričinovčići su imali legendu. A svaka legenda bila je tako sazidana da ni jedan Pričinovčić nikad nije poželeo videti neki drugi svet. Modrinsko more ponekad je donosilo brodove natovarene robom i nekim čudnim ljudima. Robu smo kupovali  zlatom koje je za njih predstavljao veliku vrednost a nama ništa nije značio. Ljudi sa brodova, brzo su odlazili a mi ih nikada nismo pitali  odakle su došli. To nas nije interesovalo.

Gamilski planininski lanac je tokom leta postajao prohodan i tada bi u naš kraj dolazili ljudi koji su jahali kamile. Koža svakog od njih bila providna a oči prepune straha i gladi. Oni su se Pričinovcima radovali ponekad više i od nas samih. Uvek smo ih gostoljubivo dočekivali a on su rado ostajali da žive zajedno sa nama.  Njihova stradanja pre dolaska u  Pričinoviće bila su  tako velika da su brzo i rado zaboravljali sve što je bilo pre i postajali naši sunarodnici i naša braća. Slušajući ponekad njihove priče o svetu iza tog planinskog lanca mi smo ostajali još u čvršćem ubedjenju da nikad nogom ne kročimo van granica Pričinovića.

Samo je  moreuz Tajni tokom vekova ostajao nem. Mnogi su verovali  kako je kraj moreuza Tajni  isto što i kraj sveta. Mi smo znali da na kraju sveta živi bog oluje i šume Stribor. Verovali smo da ako se neko usudi proći moreuzom Tajni da će ga Stribor oduvati  u podzemni svet da  bude rob mračnog Černoboga za sva vremena. Znali smo i da u moreuzu Tajni stanuje boginja zavodjenja Simelma koja će svakog zalutalog namerno dovesti Striboru. Govorilo se da je njena moć toliko velika da samo jednim dahom uzima razum i za večnost zarobljava dušu nestretnika koji u taj moreuz udje.Ispredane su priče svaka strašnija od prethodne. Ako bi dete bilo bezobrazno samo bi mu roditelji pripretili da će ga poslati u moreuz Tajni.

Vreme je teklo i generacije Pričinovčića su nastavljale svoj život mirno i lako. Iz moreuza niko nikad nije došao a nijedan Pričinovčić, poučen legendama, u njega nije stupio.  A zatim se dogodila ta kobna `73. priča. Još uvek postoje tvrdnje da su  toj `73. priči prethodile strašne oluje čiji su odjek osetili stari Pričinovčići na svojoj koži. Kažu da je početak same priče obeležen i prvim neverstvima unutar Pričinovića jer je boginja Simelba bila primorana da napusti moreuz Tajni. Svoje nove žrtve potražila je unutar Pričinovića. Naravno sve ovo graniči se sa mitom u velikoj meri. Meni je danas malo verovatno da u Pričinovićima neverstvo nije postojalo. To je danas ovde stil života. I ja ti ovo pričam da bi dobio što potpuniju sliku kako se u Pričinovićima živelo pre dolaska Tautlandjana…

Nastaviće se…

Advertisements

Pismo iz Pričinovića- čudesno putovanje Tautlandjana- Moreuz tajni prvi deo

Tautland je retko spominjana  država bez stvarne geografske širine ili dužine. Nušić je o njima znao samo da su se stanovnici Tautlanda specijalizovali za izradu lenti i ordena, oznaka velike počasti njegovog vremena. Lente Tautlanda najviše su naručivali  oni bez pravog porekla a  bezobrazno punih džepova, pokušavajući na taj način da kupe mesto u našem društvu. Nakon Nušićevih saznanja o Tautlandu i Tautlandjanima nije se o njima pisalo. Potreba za lentama i ordenima u današnje vreme ne postoji pa su se i  retke veze za geografski neodredivom državom u potpunosti ugasile. Mnogi su na njih  zaboravili. Oni koji nisu,  prihvatili su Nušićevu tvrdnju da Tautland i nije prava država. Tako sam i ja mislio do juče.

Juče me je na stepeništu sačekalo pismo mog davno odbeglog junaka. Onog što se nakon bekstva zacario u Pričinovićima i dobio ime Brka. Nadam se da ga se još uvek sećate. Ja ga zaboraviti ne mogu zato što je sramno izneverio moje poverenje i zauvek me napustio da tamo u nekim Pričinovićima postane car. Velika mi stvar! Zar za to da izneveri naše dugogodišnje druženje… Ali neću se sad u to upuštati. Drugo je meni na pameti… Moj junak je nesrećan i ne može da se izbori sa velikim problemima Pričinovića zbog njihove klimavo uspostavljene državnosti. A najveći problem u njegovoj carevini prave upravo nekadašnji Tautlandjani a sada počasni gradjani Pričinovića. Moj junak se borio kako je znao i umeo  i više ne ume. Moli me da mu pomognem i u opširnom pismu koje mi šalje donosi mi celu istoriji te gegrafski nesvrstane  države  i njenih nekadašnjih stanovnika. Ja vam prenosim njegovo pismo zato što nisam siguran da takav jedan junak zaslužuje pomoć a i ne umem sam  raspetljati ni u čijoj on to državi živi ni čiji je car.

Dragi moj nikad zaboravljeni i teško prežaljeni komšija

Pišem ti po prvi put i nadam se da će te moje pismo naći u dobrom zdravlju i mentalnoj snazi. Ako si mi nekad bio potreban sad si. Ja izlaz iz situacije u koju sam upao jednostavno ne vidim. Ti znaš da sam ti obećao da ću ti povremeno pričati  priče iz Pričinovića ako mi bude dosadno. Dosadno mi nije ali sledeću priču pažljivo pročitaj jer mi treba tvoje mišljenje i tvoj savet. Pričinovići će uskoro nestati ako mi ne pomogneš.  Ja ti do detalja donosim 1973 priču od postanka koja nosi naziv:

Čudesno putovanje Tautlandjana- Moreuz tajni

Ti se sad pitaš otkud Tautlandjani u Pričinovićima? Oni žive sa nama još od te davne `73 priče. Tada Pričinovići nisu bili zatvoreni od  sveta i prekriveni velom neznanja istoga. Ne, te davne `73 priče, zemlja kojom carujem nije imala ni unutrašnje ni spoljnje lavirinte. Bili smo velika i poštovana država. Znali su nas i oni zbog kojih je danas cela naša istorija prekrivena velom neznanja, poštovali oni zbog kojih danas i postoje lavirinti pa se i medjusobno teško razumemo.

Priču su u potpunosti zapetljali ondašnji carevi. Pošto je u Tautlandu iz godine u godinu izvoz lenti i ordena opadao, stanovništvo Tautlanda našlo se u velikom škripcu, pred velikom odlukom. Ostati u Tautlandu i sve više siromašiti ili pak krenuti na veliko putovanje i to upravo u onu zemlju koja je najviše koristila njihove lente i ordene. Tadašnji njihov car Tautland Prvi odlučio je da deo svog stanovništva pošalje na veliko putovanje preko planina i dotad nesavladanog moreuza Tajni. Odluka je vrlo brzo sprovedena u delo. Putovanje  je bilo puno neizvesnosti čije fragmente još uvek čuva opštenarodna bibiloteka Pričinovića. Tadašnji naš car bio je okrenut svetu a zemlja otvorena za saradnju. Zato su i mnogi Tautlandjani poverovali da će u jednoj takvoj zemlji bez problema naći svoj dom. I nisu se prevarili…  Pričinovčići su ih primili na svoje rodno tle bez puno razmišljanja u skladu sa svojom dobrodušnom i pomalo naivnom prirodom. Tautlandjani obradovani bogatsvom  Pričinovića vrlo brzo su zaboravili i odakle potiču i kako su u Pričinoviće došli. Naselili su se  u regionu koji je usko povezan sa prvom, da ne kažem rodnom pričom svih Pričinovčića… Niko u tome tada nije video problem. Ondašnji car, obradovan podrškom koju je na taj način dobio, potrudio se da Tautlandjani dobiju sve što nikad nisu sanjali da mogu dobiti i sve ono što im njihova tadašnja osiromašena država nije mogla pružiti. Priče su brzo prolazile, stare su zamenjivane i dopunjivane novima, tako se u Pričinovićima oduvek radilo. Nažalost to je dovelo do toga da nekadašnji Tautlandjani u potpunosti zaborave da nisu  poreklom iz Pričinovića. To su tako uspešno generacijama zaboravljali da sad svi oni veruju kako oduvek postoje  u toj regiji i kako je to zapravo deo njihove zemlje koju nekad davno napustiše. U tom njihovom zaboravljanu uspešno su im pomogli lavirinti koji su Pričinovce izdelili i koji su učinili da se mnogi Pričinovčići potpuno izgube u vlastitoj zemlji.

Ovaj poduži uvod u priču je neophodan, jer  bez njega teško da bi razumeo problem sa kojim ne mogu da se nosim. Komšija dragi ne zameri na njemu znam da sam te zagolicao ovim Moreuzom Tajni ali  i on će doći na red.

Nastaviće se…

Apsurd sistema bode oči

Društveno uredjenje u kome živimo ima ozbiljan problem. I taj problem ne sastoji se u etičkim i moralnim normama koje prihvatamo i po njima živimo. Te norme su u redu, pravilno i jasno propisane. Zna se šta treba činiti da bi bio čovek. Problem je dublji. Problem je logična nedoslednost koja na kraju proizilazi iz takvog društvenog uredjenja.

Ukoliko ispoštuješ svaku društveno moralnu normu i imaš zahvaljujući tome mirnu savest, zapravo kao nagradu dobijaš jedino to. Dobijaš i odbačene snove,visok pritisak i manjak samopoštovanja jer nisi uspeo da sebe ostvariš do kraja u egzistencijalnom i ličnom. Dakle društvo te nagradilo za to što si poštovao sve što se od tebe traži, bez ulepšavanja nagradilo te ropstvom.

Sa druge strane ako raskineš sa svim tim normama koje treba da poštuješ da  bi bio koristan i uzoran član istog, ako ispišeš  kao pravilo broj jedan: „Ja bitan i tačka i gazim i nije mi problem, odjednom te to isto društvo nagradjuje, lepom egzistencijom i ispunjavanjem svih tvojih potreba… Apsurd koji ja možda ne umem dobro da iznesem ali ga itekako uočavam… U mikrosferi to bi bilo isto kao kad bi radnik koji retko dolazi na posao a kad  najzad dodje, taj posao ne ume da obavi , postao direktor fabrike i tako bio nagradjen za ne- trud… Ako tako postavljeno društvo dovodi do ovakvog apsurda gde sve od života uzimaju oni koj su spremni da prenebegnu i najopštiji ljudski obzir onda društveno uredjenje zahteva ozbiljnu reviziju. Onda je ono u osnovi pogrešno.

Kada  bismo svi bili  mašine koje ispunjavaju odredjeni program ovako uredjeno društvo koje počiva na hrišćanskim uverenjima i jasnim distinkcijama izmedju dobra i zla, ne bi imalo nikakvih problema. Mašina koja se pokvari pa prestane razlikovati dobro i zlo bila bi isključena reprogramirana i vraćena u sistem da mu bude od koristi… Ne bi se dešavalo da pokvarena mašina postaje vladar onima koje i dalje ispravno rade.

Pojava, da čovek koji više nema jasne moralne i etičke nazore, koji ne uočava osnovnu  razliku izmedju dobra i zla, postaje moćnik, vladar i kreator sudbina poslušnih, nije izuzetak nego naprotiv pravilo, koje kao takvo u potpunosti obesmišljava osnove na kojima stoji ovakvo društveno uredjenje. Takvu pojavu treba posmatrati na globalnom nivou, ona je prisutna u svim modernim uredjenim društvima. Prisutna kao pravilo broj jedan:

Moćan čovek, vladar vlastitog života i  života stada je onaj koji prenebegne pravila društvenog uredjenja i koji kasnije zahvaljujući   prenebegavanu pravila to društvo i kontroliše.

Sistemske promene su potrebne ne zato što je sistem sam po sebi pogrešan nego zato što u njegovoj krajnjoj istanci dovodi do apsurda. Taj apsurd nije greška sistema kao takvog nego greška čoveka kao takvog.

Kako napraviti sistem, društveno uredjenje koje bi u krajnjoj istanci dovodilo do ostvarenja individualnih težnji svake jedinke?

Prvi odgovor na ovo pitanje nameće se sam po sebi. Takvo uredjenje je nemogućnost dokle god je ljudske nesavršenosti.

Drugi odgovor, koji bi verovatno bio logički odogovor većine,, bio bi revolucija. Srušiti korumpirane i moćne  postaviti nove, drugačije ljude. Svesne odgovornosti koju nosi vladajuća funkcija. Nažalost meni je savršeno jasno da je i ovo rešenje samo sistemska greška. Revolucijama ljudi kroz istoriju nisu rešavali sistemske probleme. Revolucije su omogućavale potlačenima da postanu tlačitelji. Stvarne promene u odnosu čoveka prema pojmu moći nije bilo niti je revolucijama može biti. Revolucija je samo prividna promena koja funkcioniše u okviru istog sistema protiv koga se bori. Petlja.

Meni lično kad ovako postavim problem nameće se još jedno moguće rešenje ali verujem da ono može izazvati samo strah  i zgražavanje većine.

Zato mali uvod da ublažim značenje poslednjih redova ovog posta. Kant, koji je živeo mnogo pre mene ili vas je na najbolji način objasnio termin moralnog imperativa.

U svima nama postoje moralni imperativi. Oni su nekad u skladu sa imperativima društva, nekad nisu. Dokle god čovek poštuje vlastiti moralni imperativ on ima mirnu savest, može da se pogleda u oči i kaže ja sam Čovek. Ima ljudi koji tokom života spoznaju vlastiti imperativ i spoznaju da ih takvo saznanje sebe oslobadja  nametnutih okova. Takvom čoveku društvene norme nisu potrebne. On sam po sebi razlikuje dobro od zlog. Medjutim srazmerno mali broj ljudi kreće tim putem. Zašto bi, društvo je za njega sve propisalo samo to treba da ispoštuje i biće čovek. Zato velika većina nikad sebe ne otkrije i ne otkrije potrebe vlastitog Ja. Zato je i moguć ovaj sistemski apsurd. Jer je pojedincu prodana kao istina najveća laž koju on živi tokom celog svog života verujući da time postaje čovek.

Neophodno je poništavanje celokupnog dosadašnjeg sistema, poništavanje ovakvog društenog uredjenja i svih normi koji iz njega proizilaze. Iz poništenja sistema proizašla bi dozvola svakom pojedincu da upozna i da živi u skladu sa vlastitim moralnim imperativom. Tada ne bi postojali vladari i robovi. Bogati i siromašni. Postojali bi jednaki i ravnopravni. Onakvi kakvi smo rodjenjem došli na ovaj svet. I ne bi nam se vanzemaljici čudom čudili kad jednom odluče da nas upoznaju.

Sleeping Sun ili Stvaran San

Sanjam te. Često… I onda kad to ne želim. Prošetaš kroz moje snove nestvarno -stvarna i onda danima bojiš javu obećanjem mogućeg života. Ranije sam verovala da si ti moja ulepšana i produhovljena, podsvest. Postojiš umesto znakova na putu koje sam odavno prestala da gledam…. Sad više nisam sigurna. Previše upornosti ima u tvojim stalnim dolascima u moj san.  Inatiš se valjda?

Zar ne vidiš da odavno putem ne koračam… Tvoji saveti i nežni osmesi stigli su prekasno… Ali volim da te sanjam. Lepo je što postojiš i možda jednom pozajmim krila galeba pa namerno svratim u tvoj san. Isto kao ti, bez prethodnog predstavljanja i objašnjenja, pa ja tebi napravim kolekciju pitanja bez odgovora. Zapakovaću ih  u kutiju od satena i uviti u topla jutra primorja, da znaš da mi je stalo. Baš kao što ja znam da brineš jer mi snove gradiš slikama sveže trave i mladog meseca i uvek nudiš novi prostor za igru…

Do tada, molim te proredi svoje dolaske. Oštri su rezovi i neprelazna granica izmedju stvarnosti koju nehajno nudiš i one koju nehajno živim…

Retorta za proizvodnju mediokriteta

Svet teži ujednačavanju. Zemaljska kugla postaje  vešto izmućeni fil za tortu. Umesto hranjivih materija ova torta sadrži nametnute stavove, proklamovane stilove i gomilu serviranih informacija koje u stanju pospanosti i neaktivnosti drže običnog čoveka. Nacionalnost se mikserom u petoj brzini pretvara u blag i prihvatljiv ukus potrošenih reči…. Reči koje nikoga neće pokrenuti. Te reči i nemaju ulogu pokretača više su adekvatna doza morfijuma da se lakše svari servirana stvarnost…

Šta je to srpsko u stvarnosti Srbije?

Muzika?

Ako govorimo o nametnutoj Grand produkciji koja nam se svakodnevno plasira putem zvaničnih medija, možemo govoriti samo o sramotnom propadanju bilo kakvih vrednosti. Govorimo o plastičnoj hirurgiji, skandalima, paparacima, o telima dobro upakovanim da nose nimalo privlačne glasove. Da li je to srpska muzika? Ne bih rekla to je globalni lonac, pogrešnih nimalo ukusnih začina!

Ako govorimo o andergraund produkciji, govorimo o malim bendovima izgubljenim i u prostoru i u vremenu. Govorimo i o melodijama često otpevanim na engleskom jezikom, susrećemo se sa tvrdnjom da je rokenrol iz Srbije nestao sa raspadom stare Jugoslavije. Da li je to srpsko? Teško, nategnuto… tu  srpsko još nije nastalo baš kao što ni ova zemlja nakon raspada Jugoslavije zapravo nije nastala.

Hipermarketi, marketi, tržni centri, svakom je jasno da  su produkt globalizacije, ukrupnjavanja još jedna dobro podešena mešavina da može funkcionisati u svakoj nazovi državi…  Kad čujem reklamu:“ Kupuj u Disu jer kupuješ domaće“, pitam se ko je ovde lud?… Šta može biti domaće u zemlji u kojoj proizvodnja skoro da ne postoji? Šta može  biti domaće u objektu napravljenom po stranim uzorima, objektu koji nosi stranu reč u nazivu?Srbi imaju prodavnice, a ova nova Srbija ima hiper, super, itd… markete. Strane reči žvaćemo u toj torti svakog dana. Serviraju nam se putem medija,okupiraju našu svakodnevicu brže i lakše od bilo kog oružja. Jadan je narod koji gubi svoj jezik… A to se ne dešava samo kod nas, to je globalni trend. Ček da pokušam naći naše reči za ovu kovanicu – moglo bi svetski pravac, ali da sam tako odmah napisala mnogi to ne bi povezali sa  navedenom kovanicom. Globalni trend je bliži uhu.

Kuvamo se svi zajedno u istom  hiper, super, ultra, mega, giga, loncu. Postajemo ne samo bezumni konzumenti potrošačkog društva već postajemo i  proizvod istog tog društva. Proizvod toliko udaljen od onoga što je srpsko da sami sebe ne prepoznajemo.

Znam neki će reći:“ To je razvoj, to tako mora“. I unapred zato kažem nemam ja ništa protiv razvoja  samo dozvolite da on ima jasnu vezu sa kulturološkim i istorijskim premisama… Dajte mi način da iz dve premise izvučem logičan zaključak koji iz njih proističe.

Ovako postoji Srbija kao prva premisa. Uticaj sveta kao druga,  zaključak nije razvijena Srbija koja je zadržala svoje dobro i po-srbila svetsko dobro. Već je zaključak  uništena Srbija koja se odrekla svog dobrog i  po-srbila svetsko loše.

Dobijena papazjanija je  bezukusan fil. Svesno i namerno utapanje u medikritetski živi pesak istosti! Retorta za proizvodnju medikritetskog sveta u svom najsjajnim zamahu!

Budi genijalan, budi svoj, postaje tako- budi isti kao svi drugi! Savršena manipulacija, ili lobotomija svetskih razmera.