Jednog dana

 

oblak u jezeru

 

Svoje dane žvaćem u tišini.Sunce me probudi, zracima dodirne. Uveče, mesec me nežno pokrije. Izmedju plove reči; Sudaraju se, dodiruju se, pomeraju granice. Reči grade univerzume da bi ih već idućeg momenta srušile kroz cepanje atoma i ruganje još nenaseljenim zvezdama. U isto vreme  posmatram drvo trešnje i slušam kako cveta. Gušter mi prilazi da se zauvek sa mnom objasni:“ Pa dokle ti misliš svo sunce za sebe uzimati?“

Ma ne mislim ja ništa, evo pomeriću stolicu da i za tebe ima mesta.

Pomeram stolicu, zeleno mi bode zenice spotičem se o nekoliko reči koje su preživele kataklizmu.

Njeno čuveno:“ Jednog dana…“

Spotičem se …Zagrcnem se… Oči bi da kotrljaju ledenice. Nedam.

A da ti lepo uzmeš to svoje „jednog dana“, sedneš na njega i nekud odletiš? Šta misliš o tome?

Eto onda bih ja mogla da pokupim svoje prazno danas i nemoguće sutra i u medjuprstoru napravim dvorac od crne čokolade.

Gušter se rasteže na suncu kao da mi govori:

Eh, vi ljudi uvek se za najtužniju misao uhvatite….Uživaaaaj!

Vetar miluje grane trešnje. Žmurim.

Advertisements

Sleeping Sun ili Stvaran San

Sanjam te. Često… I onda kad to ne želim. Prošetaš kroz moje snove nestvarno -stvarna i onda danima bojiš javu obećanjem mogućeg života. Ranije sam verovala da si ti moja ulepšana i produhovljena, podsvest. Postojiš umesto znakova na putu koje sam odavno prestala da gledam…. Sad više nisam sigurna. Previše upornosti ima u tvojim stalnim dolascima u moj san.  Inatiš se valjda?

Zar ne vidiš da odavno putem ne koračam… Tvoji saveti i nežni osmesi stigli su prekasno… Ali volim da te sanjam. Lepo je što postojiš i možda jednom pozajmim krila galeba pa namerno svratim u tvoj san. Isto kao ti, bez prethodnog predstavljanja i objašnjenja, pa ja tebi napravim kolekciju pitanja bez odgovora. Zapakovaću ih  u kutiju od satena i uviti u topla jutra primorja, da znaš da mi je stalo. Baš kao što ja znam da brineš jer mi snove gradiš slikama sveže trave i mladog meseca i uvek nudiš novi prostor za igru…

Do tada, molim te proredi svoje dolaske. Oštri su rezovi i neprelazna granica izmedju stvarnosti koju nehajno nudiš i one koju nehajno živim…

Priča o srpskom čoveku

Nisam sposoban da ispričam priču u malo reči. Nekako baš volim pripovedanje, ono što lagano započinje uz vino a završava se kasno u noć. Zato  predlažem da na momenat zatvorite oči i zamislite reč- Čovek.

Kad ga dobro osmislite, tog čoveka što je izrastao iz zamišljene reči, zamislite da on na momenat postane početak i kraj. Zamislite čitav svet u jednoj reči. Zamislite rečnik svih ikada izrečenih reči. Dozvolite mu da izraste u enciklopediju o juče danas i sutra.

Dozvolite mu ratove i komšijska ogovaranja.

Dozvolite mu srpsku svakodnevicu, bedu i otkaze.

Dozvolite mu dane u tudjoj fabrici i poneki ukraden osmeh i detinje zavaravanje.

Dozvolite mu gužvu u Matijeviću na dan penzija i sa stidom kupljenih 250 grama mesa.

Dozvolite mu i jutra na obalama detinjstva i svetlu budućnost nekadašnju.

Ne zamerite mu psovke zbog oskudice i ubijenog samopoštovanja.

Ne zamerite ni reči:” U ono nedemokratsko vreme ja sam imao nedeljni ručak sastavljen iz četiri jela i obavezno kolač posle“…

Pohvalite ga što i posle trideset godina i dalje voli svoju Rušku  i seća se kako je bila dobra domaćica.

Ne zamerite mu  u pijanom stanju izrečene reči:”Prokleta bila ova zemlja bez budućnosti!“

Voli on tu zemlju iako joj krv četiri prethodna pokoljenja nije dovoljno. Voli iako zna da će krv davati i naredna četiri. Ova zemlja drugačije ne ume. U njoj je  prvi put osetio ženu, razumeo  težinu, zaradio šrapnel u potkolenici zbog ko zna čije promašene ideologije. Voli je. U njoj je troje dece ishranio…

I kad sve to zamislite dozvolite mi da iz njegove enciklopedije o juče  danas i sutra, enciklopedije izrasle iz samo jedne reči, izaberem pregršt reči i ispripovedam vam nadugačko i naširoko

Priču o…

O LEPOTI I ROPSTVU

M

 

 

O LEPOTI :

…Tek mnogo kasnije saznao sam da lepota potresa ljudsku dušu   toliko duboko kao ni jedna druga ovozemaljska stvar, ni ljubav pa ni vera ne sežu tako duboko tako suštinski u bit ljudske prirode. Kao da je sam doživljaj lepote toliko opasan da može   izmeniti čoveka iz korena. Najbliže božanskom u nama ….

U  izuzetnim slučajevima, lepota proširuje svoje osnovno značenje, zuzima onaj prostor u ljudskoj duši koji je  u običnim okolnostima posvećen ili veri ili umetnosti ili ljubavi. Tad lepota postaje esencija stvaranja. Čovek koji je iskusio taj doživljaj postaje prijemčiviji za svet oko sebe i kao da bez truda saznaje, onaj podtekst stvarnosti, koji ljudskom životu omogućava smisleno bivstvovanje….

Lepota teška je to reč. Kompleksna. Doživljaj koji jedan čovek nazove lepotom u drugom će možda izazvati nešto sasvim suprotno. Kada su ekstremi u pitanju, tada se lepo i groteskno po nekoj nevidljivoj niti spajaju, postajući jedan pojam  donekle proširenog značenja… Književnost, slikarstvo, skulptura pa i performans(zapravo svaki vid umetničkog ispoljavanja), izazivaju tu vrstu doživljaja koji se kreće po tankoj niti. Kao mi znamo, da je to sto se nalazi na slici Pikasa užasno i strašno, a opet u nama izaziva divljenje čak obožavanje istog. Da, tu čovek veoma često postaje slab… Obožavanje lepote je najbolonije ropstvo. Iz dana u dan se duša okreće naopačke….

Verujem da za čoveka ne postoji strašnije iskustvo od onog kad taj doživljaj lepote oseti kroz lik drugog ljudskog bica. Dokle god doživljaj lepote u nama izaziva biljka, slika, životinja ili kakvo drugo nesvesno biće ili stvar ne postoji stvarna emotivna konotacija, ne postoji vezivanje. Kad to u nama izazove drugi čovek stvar je znatno kompleksnija. Čoveka uvek  spoznajemo kroz emociju koja više nema stvarne veze sa filozofijom ili estetikom..

Katkad sam u razgovorima sa drugim ljudima dolazila do teme o slabosti jednog ljudskog bica u odnosu na drugo. Ta slabost se uvek pojavi u vidu onoga što ljudi zovu ljubav, da bi se posle izvesnog vremena dogodilo da ljubav, koja bi trebalo da oslobadja, zapravo zarobi jedno ljudskoj biće u slabosti , ropstvu u odnosu na drugo. I često smo dolazili do zaključka da je upravo taj prvobitni doživljaj lepote, koje je neko ljudsko biće izazvalo u drugom,  uzročnik navedene slabosti.

Dogodi se prosto kao neka zamena pojmova, zamena osnovnih značenja, odredbi u nekom coveku.

Voljeno biće tada postaje simbol lepote, simbol stvaranja i simbol jedinog mogućeg smisla. Čvrsto vezano za dušu ne ostavlja prostora za doživljaj neke druge lepote. Kao da  zarobljenik postaje vezan za  lepotu samo kroz to biće i nijedno drugo. Postaje sakat i zatvoren za druge izvore lepote. Jedno od težih iskustava u živote je gubitak osobe koja je to u nama izazivala. Gubitak voljenog bića tada znači i gubitak ne samo  lepote već i svake moguće smislenosti. Sva vrata su zatvorena za doživljaj lepote kroz nešto drugo. Čovek ostaje zamrznut u svojoj odcepljenosti od čitavog sveta.

Sve ovo napisala sam, samo da saopštim  da su mi se nakon milja i milja predjenih u prizemnoj svakodnevici, vrata konačno odškrinula i da opet postajem otvorena za Lepotu. Hvala životu na njegovoj neumornoj igri.

P.s. Ovo je za one koji se bave bilo kojim vidom umetničkog stvaranja, za one koji oblikujući lepotu stvaraju vlastitu smislenost. I zato savet, nikad ne dozvolite da ceo vaš svet bude sveden na doživljaj lepote kroz jedno biće. Nikoga nemamo  zauvek sem sebe.

LAŽNA DEMOKRATIJA

Crvena ruža u šoljici za kafu. Za ovo kratko vreme kako sam bio van sopstvenog zatvora i ona je odlučila da je kofein zdraviji od vode.

Proizvodi, potrošačka kultura, napredak, samo su šizoidno progresivno nazadovanje. Nisam ja za pastirske ekloge, čak me petrarkistička naivna poimanja ljubavi, ljudi, sveta negde duboko nerviraju. Povratak u to polunaivno  licemerno bivstvovanje samo bi bio povratak na početak ove civilizacijske stramputice. Svetovi se radjaju da bi umirali i obrnuto, propovedaju svi od Isusa do Bude preko i one najbednije njihove kopije, preko mizernog učenika tudjeg znaja. Tako je sve  počelo.

Potreba sistematizcije nečega što je jedno biće otkrilo, nazivanje tog otkrića opštim dobrom. Put u robotizam svesti. Put u sisistematizaciju ne samo stvarnosti u kojoj postojimo već sistemsku kontrolu razvoja svih umova. Ukroćavanje  individualnosti počinje sa pojmom opšteg dobra. Basara je rekao da onda kad  budemo verovali da živimo sve bliže istini, bićemo istinski progutani u laži. Postajemo tako modelovani da svi funkcionišemo po istim šablonima po istim uprogramiranim mapama u glavama. Današnje, sve češće insistiranje, na šizoidnoj pocepanosti savremenog čoveka, samo su pokušaj potiranja jedine razlike koja je preostala. Razlike  proistekle zbog opozicije istok -zapad. Putevi istoka i zapada su se razilazili iako je cilj bio isti. Sad je još samo potrebno, sad kad je savremeni covek doveden do cilja, naterati ga da zaboravi da postoje različiti putevi. Jedino različito što mu je preostalo. Globalizacija, navodno ujedinjavanja nije prevazilaženje razlika već svodjenje svega i svih pod istu opštu masksimu. Kao kad bi sve kompjutere sveta spojili na jedan zajednički koji bi u isto vreme pokretao iste programe i zahtevao obavljnje istih funkcija od svakoga u mreži. Porednje sa kompjuterima nekako mi se čini kao neizbežno i jedino moguće. Mreža…automatizam svesti.

U tom kontekstu, svodjenja sveta na jedan veliki kompjuter, globalizacija jeste jedna misao ( jedan program ) za sve, a ratovi predstavljajhu žarišta pokvarenih čipova. Istovremeno oni predstavljaju mogući izlaz iz začaranog kruga opšte maksime.

Nakon dvadesetjednog veka po rodjenju Isusa i ko zna koliko vekova pre njega, čovek je i dalje osposobljen samo za najprimitivniju odbranu vlastite egzistencije. Evolucija je u tom smislu ostala na istom stupnju.

OsvajačI sveta u ranijim vekovima, bili su jasni, eksplicitni u onome što žele. Ljudi ranijih vekova znali su protiv čega se brane i šta treba da odbrane. Primer Aleksandra Makedonskog i Hitlera to Najbolje pokazuju.

Danas je  igra mnogo perfidnija, nekako podvučena ispod površine. Skrivena iza velikih pompeznih sada već internacionalizovanih izraza kao što su malo pre pomenuta globalizacija, put u Evropu,. humanizam , demokratija…..

Globalizacija ne znači ujedunjavanje svih naroda u neku kompaktnu mesavinu svih, već svodjenje svih  naroda i kultura pod jednu. Drugim rečima potiranje svih nacija u korist samo jedne.

Ne razumem kako mogu da očekuju, da tako nešto inastinski profunkcioniše. Veštačke tvorevine ne mogu odoleti prirodnim zakonima. Esperannto nije zaživeo. Prosto nije mogao. Veštačka tvorevina. Nije pripadao ni jednoj naciji, nije sadržavao kulturu ni jednog naroda. Pa kako bi onda globalizacija i mogla da funkcioniše? Jedino ka skriveno ropstvo svih drugih u korist jedne nacije.

Put  u Evropu u stvari je odbacivanje vlastitih merila, do kojih se došlo civilizacijskim i nacionalnim razvojem i prihvatanje onih merila koja se nameću. Prodavanje nacionalnosti i  odricanje od istorije zarad navodne ekonomske stabilnosti( citaj ekonomskog ropstva)

Nema veće ironije od milostinje Velikih i moćnih, i to prema onima koje su sami doveli do propasti, ekonomske i kulturne. I sad pod vidom raznih humanitarnih akcija zapravo potvrdjuju svoju prevlast pred pokorenima.

Rob je slobodniji od sluge, još je Kant razumevao da rob može roditi slobodnog čoveka, svestan je svoje ne-slobode. Sluga nije svestan gubitka slobode može roditi samo slugu… I tako u krug.