Kratka priča: Patološka ljubomora

Nije moja glava prazna, ja glavu uopšte nemam… Izgubio sam je onog dana kad sam tebe oženio… Tako da molim te prestani da puniš nešto što odavno nepostoji…A to što sam i dalje sposoban za ironiju pozajmio sam je od onog komšije prekoputa što mu ime ne znam a u kuću mi dolazi samo onda kad zna da nisam tu…

Ti si stvarno glavu izgubio, bulazniš bez stida i srama! Kakav te komšija spopao?

Mene nikakav a čujem, pričaju ljudi, tebe onaj  preko puta… I samo zato što sam svesno glavu izgubio eto ja ti uopšte ne zameram. Što bih?… Kao što rekoh ja sam se glave odrekao baš na dan našeg venčanja i otad je uopšte ne koristim…Tako mi je  lakše.

I dobro ajde reci mi molim te kako si je to izgubio? Pet godina ćutiš i sad izvlačiš nešto a ja pojma nemam o čemu govoriš.

Pa evo ako baš hoćeš reći ću ti, i meni je dojadilo ćutanje, iako malo mi neverovatno da ne znaš o čemu govorim. Stvarno si trebala biti glumica. Na platnu filmskih poljubaca koliko hoćeš… Nego   pristavi ti nama kafu da se lepo izrazgovaramo. Pet godina sam ti dao, od mene dosta.

Pa ti to ozbiljno?… O bože, čoveče… Pa  juče si mi buket cveća, onako usput, doneo…

Voda u džezvi vri… On namrgodjen ćuti, prebira misli.. Ona u čudu i neverici, drhtavim rukama prinosi šolje za kafu. Koleno leve noge od slabosti joj poklelo pa se lagano spustila na stolicu kraj kuhinjskog stola. On pretura po džepovima, traži paklu cigareta i upaljač…

Otkad si ti propušio ponovo ?

Evo od danas… Daj pikslu.

U drugačijim okolnostima ona bi mu i na pomen cigarete rekla da se u njihovoj kući ne puši i održala dugi govor o duvanskom dimu koji se uvuče u zavese, odeću, nameštaj…Sad je odlučila da prećuti, verujući da njemu nije dobro. Za pet godina braka izmedju njih nikad nije došlo do ozbiljnije svadje. Nije bilo razloga, jeste rutina u mnogo čemu zamenila bliskost i nisu oni puno razgovarali ali se jesu oko bitnih stvari uvek umeli dogovoriti. Nije bilo ni puno smeha i šale, što je inače odlikovalo njihove godine zabavljanja, ali to je život. I takav kakav je prihvata se i živi… Posmatrala je njegovo lice, i valjda prvi put za zadnjih godinu ili  dve pogledala  u njegove oči. Mrak koji je tamo zatekla prenerazio je.Činilo joj se da preko puta sedi neki drugi čovek koji samo likom podseća na njenog muža…

Daj i meni jednu … Slušam. Pričaj. Kako si ti to glavu izgubio? Zar se nismo uvek oko svega dogovarali? Sve odluke doneli smo zajedno. Nikad preko tvoje reči nisam išla.  Verovala sam da imamo više sreće nego većina. Imali smo puno lepih trenutaka zajedno… Dakle šta odjednom nije u redu?

Nije odjednom. To je oduvek. Od prvog dana nosim u sebi crva koji me jede. Ne mogu više. Ovo tvoje glumatanje je uvredljivo. Shvati! Ja znam ! Video sam te još onog dana kad si izgovarala sudbonosno Da. Video sam te! Jesam li dovoljno izgovorio ili imaš nameru da se i dalje praviš blesava, da me nateraš sve da kažem!

Ona je začudjena, uplašena. Jasno shvata da se iza njegovih reči krije neka bolna tajna koju je u sebi hranio proteklih pet godina. Prebira po sećanjima pokušavajući da se seti bilo čega što ga je moglo toliko zatrovati. I dalje joj se čini da je upala u neku drugu dimenziju ili san iz koga ne može da se trgne.

On, posmatra njeno nevino lice i jasno vidi da ona uopšte ne razume o čemu on govori. Ta nespretna naivnost potpuno ga izvodi iz takta. U rukama oseća slabost.To je dobro, da može da ih pokrene tog momenta bi je zadavio samo da skine sa njenog lica taj neadekvatni izraz. U njegovoj mašti ona odavno nosi neki drugi lik iskvaren porokom i bestidnošću.Cvokoće od nervne napetosti. Traži reč.

Znaš da smo napravili dogovor da ne dolazim do tebe dok oblačiš venčanicu, rekli su nam da to donosi lošu sreću. E ja nisam izdržao. Veče pre došao sam do tvoje kuće, nisam hteo ulaziti. Samo sam poželeo videti koliko si lepa…

Znaš li sada o čemu govorim ?

Ona, zapanjeno u strahu odmahuje glavom.

Urlao bih koliko me ova igra nervira! Zašto si tako surova..Šta misliš postići!?

Ona se pretvrorila u kip zalepljen za kuhinjsku stolicu… Na licu se jasno čita neverica i bol…Gleda ga u oči strpljivo. Zna da je najbolje da ćuti.

Čekao sam neko vreme ispod tvog prozora a onda  taman kad sam poželeo da kucnem u tvoju sobu ušao je neki muškarac. Crn, visok. Seo je kraj tebe… Ti si ga zagrlila i počela plakati. Kroz zavesu sam jasno video koliko ste bliski  i koliko vam je stalo jednom do drugoga. Pobegao sam… Celu noć sam jurio gradom kao lud. Bio sam ubedjen da ćeš na venčanju izgovoriti Ne i na to se tu noć pripremio. Kada si srećno izgovorila Da, ja sam autmatski ponovio tvoje reči i prihvatio Igru. Samo da vidim, da znam.. da razumem. Kakva si ti to žena bre, koliko lica imaš? I koliko njih je  prošlo kroz ovu kuću otkako smo u braku? Za dvojicu sam skoro siguran!…. Govori! Nakon ovoga što sam ti rekao duguješ mi iskrenost bar na kraju. A ovo sam ti rekao samo zato što ne želim da misliš da sam budala. Hoću da znaš da sve znam!

Ona neko vreme ćuti. Ceo njen svet potpuno se urušio. Od lepog zajedničkog života, medjusobnog poverenja i razumevanja nakon ovih njegovih reči nije ostalo ništa. Tup i težak bol…Ćuti, traži reči…

I ti sve ovo vreme, koje smo proveli zajedno, veruješ da te ja varam na svakom koraku. I u to toliko slepo veruješ da kidaš i mučiš sebe godinama, mene tek večeras. Strašno je koliko dugo ćutiš. Nepojmljivo da ja ništa od svih oluja u tebi nisam videla. A  volimo se… I kako si ti mene svih ovih godina voleo a nisi mi verovao?

To veče koje te je tako promenilo… Ja ne verujem… Dolazim u iskušenje da ti ne dam objašnjenje ali ti si sebe dovoljno  namučio. S tobom nešto ozbiljno nije u redu…  Ti si patološki ljubomoran, i meni je tebe žao.

To veče jedini muškarac koji me je posetio, bio je moj rodjeni brat…Sećaš se visok, crn… Onaj na čijoj si sahrani bio pre dve godine. To veče mi je rekao da ima karcinom i da iako će živeti još par godina svakako treba da se pripremim da ga jednog dana neće biti. I plakala sam.. preplakala sam pola te noći. On je došao to da mi kaže, da nam poželi svu sreću. Da mi kaže da mu je jako drago što sam pronašla dobar oslonac u životu.

Nakon tih reči ona je zagnjurilla glavu u šake i tiho zaplakala. Znala je da izmedju njih više nikad neće biti isto. Osećala je gubitak i prazninu. Kao da joj se prikrao lopov kome ne zna ni ime  ni lik i ukrao najvrednije.

On postidjen, unezveren, i veruje joj i ne veruje ali jasno oseća da lakše diše da nema onog tereta što ga je gušio godinama. Čini mu se, od sutra počinje novi život u kome sme biti srećan.

Pruža ruke ka njoj ona ga nesvesno odguruje. Novi bol probada već izmučena srca.

Bez puno priče – Otrovna kiša

Kiša pada. Zrak još uvek nema  svežinu koju  sobom donosi zima. Treba mi udah koji reže svojom snagom, ledena jasnoća koja čisti… Jesenja zima razvlači se, umorno, prebijeno, nikako da postane,  pseto kome se niko ne raduje. Ko da je i ona negde usput izgubila snagu… A i ja sve nešto kopam a nikako prave reči ne nalazim. Ubi svakodnevica. Surovo i dosadno… Otrovne kapi u hodu slivaju se niz vrat, guta me tišina. U mraku su i otrovi prijatelji.

Iz Vojvodine sam i ovde je dolazak depresije tek dolazak novog dana. Kažu, to je zbog ravnice. Gde god da pogledaš sve ravno, nema šta pogled da uzdrma…Ja nekad krivim Austrougare i njihove visoke kapije koje su nam gene zatrovale. Zidovi, skladišta duša a slovenska duša široka, ne voli zatvore… Bar da sneg  zabeli i prekrije spržena, umorna, polja, čini mi se bilo bi lakše. Korak bi se slio s pahuljom i doklizao u sutra… Zamislim bajku, zagrlim dragu i suza se skotrlja, nova pahulja s lica.. Ništa strašno… U tmini,  koraku neprimetno..

Ovako kiša i dalje dosadno umorno truje a misao nema gde  da se skrije pa prognana beži u san.  Svako budjenje sve surovije…

Bajka o jednom Snu

Bio jednom jedan San. Sasvim obično, neobičan san. Po svim pravilima sveta snova, kad je nastao dodeljen je jednom sasvim obično, neobičnom dečaku. I dečak ga je zavoleo kao najlepši deo sebe. Sa tim snom je odrastao. O njemu maštao kad krene na spavanje i s njim se družio  tokom svakog dana svog odrastanja. Bilo im je lako zajedno. Dečak je u njega verovao kao u stvarnost koja čeka da se dogodi. San je dečaku verovao toliko da je svaki detalj svoga postojanja dečaku ispričao. Nije postajao ni jedan deo sna koji nije pripadao dečaku  a divni dečak je sav bio od tog sna. Zavodljivo, divno obećanje, budućeg života.

Godine su prolazile.Dečak je odrastao. Malo po malo njegova vera u san je slabila. Sve češće  je stvarnost povredjivala i urušavala dečakov san. Prihvatao je model odraslosti. Pokušavao obezbediti samo svoje mesto u drušvu. Dokazivao je drugima da vredi. Prihvatao njihova merila. San je bledeo. Sa svakim njegovim pokušajem  i novim gubitkom vere, san je nestajao iz njega. Dečak je na kraju počeo da prezire vlastiti san kao odjek nekadašnjih detinjarija, koje više nemaju mesta u njegovom stvarnom životu.

Tog momenta san je iz dečaka potpuno nestao. Sećanje na njega postalo je kao sećanje nekog drugog dečaka..

San je proteran u svet izgubljenih snova. Postoji taj svet! Tu su izmučeni i prezreni snovi koji više nikom ne trebaju. Siv i turoban polusvet,  postoji samo zato što snovi i dalje veruju u svoje neverne vlasnike.

Dugo potom dečak je bio stvarno dobro. Skoro srećan. Niko ga nije podsećao da je izneverio svog najboljeg prijatelja. Izgradio je svoj život u skladu sa pravilima društva. Postao omiljen i poštovan. Stekao puno nazovi prijatelja i puno računa po bankama. Stekao je i ženu… Sve, sve, kako se od njega očekivalo.

Vreme je po ko zna koji put obrnulo svoje kazaljke. Nekadašnji dečak, sad  stariji uvaženi gospodin, uredio je sve u svom životu kako treba, kako se od njega očekuje. Sve jureći za trenutkom sreće koji nikako nije dolazio. Umesto sreće u njemu je sve bolnije  odjekivala praznina. Koliko god se trudio da joj nadje uzrok, nije umeo. Ta praznina unosila je pometnju i besmisao u njegovu dušu. Besmisao je zahtevao da bude osmišljen ili da zajedno s njim nestane…Sve što je do tog momenta učinio u životu delovalo mu je bezvredno i nebitno. Počeo je da preispituje tudja merila po kojima je živeo.

Tek tada setio se svog nekadašnjeg sna. San njega nikad nije zaboravio. Na prvu misao nekadašnjeg vlasnika napustio je svet promašenih snova i iznova naselio njegovu dušu. Za tili čas besmisao je osmišljen a praznina u njegovoj duši popunjena predivnim bojama detinjstva.  Čovek je prvi put posle mnogo godina zaplakao od sreće.

Uzeo je olovku  i počeo pisati bajku o jednom snu.

Poremećaj pojmova

Stalno skrivanje od istine.Model ponašanja vešto ukalupljen da isprati osnovnu ideju današnjice. Samozaborav pojedinca umesto aktualizacije  jedinke i veličanja života.Paradoks. Da smo uvučeni u  crnu rupu to bi imalo nekakvog smisla. Iverzibilni procesi imali bi logičku osnovu. Ovako ceo svet je paučina pod prstima kroz koju zahvaljjući lepoti majke zemlje još uvek prepoznajemo značenje reči život iako velika većina živi njegovu negaciju.

Svi stvarno bitni pojmovi koji opisuju stvarnost u kojoj postojimo zapravo su obesmišljeni do grotesknog apsurda. Veoma lako Postanje današnje civilizacije postaje njegova apokalipsa…Reč Istina koja bi trebalo da jasno definiše moralne i etičke norme ovako deformisana u množini( jer ima ih više),takvom deformacijom po svom značenju postaje isto što i njen opozit Laž. I tako je sa svim navodno opozitnim pojmovima njihova značenja toliko medjusobno isprepletana i približena da više ne postoji jasna linija razgraničenja. Takva igra pojmovima opasna je a dešava se sistematski u svim jezicima. Takva igra pojmova dovodi do sve teže objektivizacije stvarnosti koja nas okružuje

Ja jesam i ja nisam- znak jednakosti(obesmišljena individua)

Očigledan rat sa jedne strane, i mirovne trupe i humanitarne akcije sa druge. Opet znak jednakosti izmedju dijametralno suprtonih…Ovim tempom imaćemo Prvi svetski mir i Drugi svetski mir umesto do sada izgovaranih ratova.

Okupacija Afghanistana ili npr Egipta jasno definisano kao oslobadjanje pokorenih naroda u njihovoj zamlji. Valjda ih je neko morao pokušati oslobodoti od njih samih.

Takvo izjednačavanje pojmova graniči se ili sa vrhunskim bezobrazlukom ili sa potpunim ludillom.

I sad ovako zblesani čekamo taj neki datum u 2013 da skroz nestanemo ili da se probudimo. Zavisi koja vam je istina bliskija…

Meni lično čini se da je ovo neka iskrivljena stvarnost i imam želju da se probudim

Kratka priča VOZ

Voz. Relacija Šid-Beograd. Leto je. U kupeu zagušljiv, težak vazduh. Ustajali znoj radnika meša se sa mirisom jeftinih parfema. Neko zapali cigaretu, onu što bi na njoj pisalo Srbija ili Lovćen da je radnja smeštena u devedesete. I u hodniku i u kupeima pootvarani su prozori. Svima smeta ta smeša mirisa, taj jasni trag jada, a svi ga u sebi nose. Vašar nepotrebnih. Većina je na sebe odavno zaboravila. Nedelja popodne. Radnici putuju nazad na gradjevinu. Puca im kičma, ruke otvrdle  od one stalne prljavštine, betonske. Nju sapun  ne skida. Njih trojica dele “krmaču“ tako je povoljnije. Ako ne znate krmača je popularni naziv za dvolitarsku plastičnu flašu piva. Kako se pivo u flaši smanjuje tako oni postaju sve veći, hodnik im je tesan. Veliki i glasni… Svi se trude da ih ne vide.

U kupeu  sede dve žene i jedan stariji polugospodin. To je soj koji izumire. Zna on sve… I kako se vladati i kako razgovarati i kako se obući. Ovo zadnje je ozbiljan problem jednom polugospodinu. On u ormaru nema ni jedno odelo koje nije starije od desetak i više godina. Koliko god da ih je pazio i čuvao vreme je učinilo svoje. I on to zna. Zna i kad obuče svoje najbolje odelo, tragovi se ne mogu sakriti. Zato i putuje vozom. U vozu, njegova odeća je još uvek ako ne reprezentativna onda svakako pristojna.  Čeka prvu priliku da zapodene bilo kakav razgovor u kome će pokazati ne samo da je pristojno obučen nego da je od stare garde, da  on takav bez obzira na teške godine zaslužuje poštovanje.

“Eh kakva je ova omladina. Galame i piju kao da je ovo njihovo. Kao da su im očevi ovaj voz pravili.

Dočekuje ga blistav osmeh žene koja sedi preko puta. Više liči na gradjanku nego na ženu sa sela. I ona je od neke poluvrste. U procesu kultivacije. Dok polugospodin uporno pokušava da održi davno prošlo, iako su mu materijalne mogućnosti urušene i samopoštovanje poljuljano, ona tek iz navike putuje vozom. Po njenoj garderobi i skupocenom, naredjanom nakitu, vidi se da je  stekla, i to ne malo. Stekla bar u materijalnom.  Ne poseduje manire dobro vaspitanih obrazovanih. Ne, ona je ko zna iz koje čuke došla i lepo se snašla. Sad bi ko Nušićeva ministarka da uz imanje dodje i zvanje.

Ne draga gospodjo, ne ide to tako lako. Prvo promenite frizera, naučite damski da prekrstite noge i molim vas nekih navika se odrecite. Taj jeftini, zagušljivi parfem ,možda je bio odličan za vas pre par godina, dok se vaše lice moglo videti u kakvoj seoskoj kafani ali sad  pretendujete na zvanje Gospodja, nadjite neki malo manje napadan. I taj jarki karmin i tri sloja pudera da sakriju godine i još ponešto, to vam više ne pristaje. Samo nema ko da vas nauči, sigurno vas neće naučiti onaj vaš tunjavko što ga celi život ko kakvu pokidanu vreću vučete sa sobom… Ali jednog dana neko hoće i vi ćete nabaciti masku ugledne skrušene žene kao mnoge pre vas. I dok tako u sebi vodim imaginarne razgovore sa ženom koja me verovatno nije ni primetila, ona nastavlja zavodljivo da se smeška. Polugospodin raste. Malo od tog smeška, malo od svojih reči. Raste i transformiše se u nekadašnjeg sebe. On je bio neko i značio nešto, pre svih ovih ludih vremena…

A seća se svega… I omladinskih akcija i pionira pa komunističkih partija i lakog zaposlenja…Nekad se znalo i šta je poštovanje i šta je vaspitanje… Jeste, jeste… Mlada devojka nije mogla tako gola na ulicu izaći. Znao se red.. A ona sluša i upija svaku reč. Pa kad čuje  nešto što nije ranije kao:  „retardacija omladine“ ili „gubitak društvene svesti“ ili „globalna slika“ isl… ona kao da se zaledi pa u sebi ponavlja te izraze kako ih ne bi zaboravila.

Treća žena u kupeu je čestita, zdrava, seljanka. Nosi dve torbe hrane verovatno ćerki ili sinu studentu. Ponos i dika cele familije je taj student. To što kući jedva i za slavu dodje i što je oca zadnji put video pre par meseci, to nema veze. To se nikad neće ni izgovoriti. Majka će mu ovim vozom cele četiri a možda i više godina donositi hranu, da jadan ne jede suvo ili da ne mora u menzi ko tamo neki… On je iz bogate kuće. A majku će na vratima izgrditi  što maramu nije skinula već je takva u zgradu ušla. Hrana će završiti u frižideru a zatim u kanti za smeće. On je sad Beogradjanin. Hrani se u Meku ili hamburgeriji retko kad  otvori frižider u svom stanu. Ako ima srca, bar ce pobacati to što se pokvarilo od prethodnog puta, ako nema pustiće da ona vidi koliko ceni njen trud.  Majka ko svaka majka reći će:” Sine pa ti ništa ne jedeš, osušio si se od silne nauke.” A on nit je mršav nit je suv već je odavno dobio bledunjavu gradsku boju i sive podočnjake noćnih klubova. Dobio je i ono mekano nezdravo salo hamburgerija. Nagledala sam se takvih previše u svojim studentskim danima.

Žao mi te seljanke više i od ovog polugospodina, što ga vreme pregazilo japanskim vozom.

Seljanka ne učestvuje u razgovoru. Polugospodin smatra da mu je ispod časti da se i njoj obraća. Pogrešna procena moj polugospodine čekaj samo da polugospodja progovori. Ispumpaće taj lažni balon samopouzdanja koje na njoj gradite u roku od jedne rečenice. Polugospodja i  dalje ćuti,  smeška se. Povremeno klimne glavom izgovori neko neodredjeno “da” ili još neodredjenije “tako je to”…

A ovaj razvezao o ratu devedesetih, globalnom otopljavanju, kineskom naseljavanju Srbije. Skladište informacija

„I koje je vaše mišljenje o tome draga gospodjo?”

Stiže pitanje ko iz vedra neba, i mene je iznenadio. Već sam pomislila ova zmija(polugospodja) neće do Beograda progovoriti.

„Moje mišljenje a u vezi čega“?

„Pa to kinesko naseljavanje Srbije.Zašto je sve više Kineza i kineskih četvrti,  o svemu tome što sam pričao malopre“!

„A o tome. Slušaj Ti da ti rečem jednu stvar“.

Kako  ona pocinje da izgovara reči na nakaradnom srpskom jeziku, tako polugospodin sve vise  bledi uz blago podrhtavanje kolena. Pa on se njoj pola sata sve sa Vi obraćao a ona njemu u prvoj rečenici Ti. Strašno.

„Eve da Ti rečem. Sad to više nije povoljna rabota. Ja sam ti moju poćerku pre sedam godina  udala  za jednog kineza. Dobar biznis bio ondak. Deset iljada evrova sam primila za nju. Od tog kapitala čudo napravila. Sad sam bogata žena. Danas ne daju ni petsto al ja sam imala mozga. A ti ako to oćeš, sad ti je kasno, ne isplati se….Nego slušaj ovamo da te ja naučim. Imam poso za tebe…  vidim da si načitan a umeš i lepo da pričaš..“

Tada voz stiže u stanicu a polugospodin bez reči pozdrava, sa ono malo dostojanstva što mu staje u stari šešir,  napusti kupe.