KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA

KRATKA PRIČA: DVE LUDE I PAMETNA KORNJAČA ILI MENI JE DO SMEHA.

Obaveštenje

Drage moje komšije.

Odlučila sam malo da se posvetim široj pripovedačkoj formi. Zato me i nema ovih dana.  Pisanje na blogu dovelo me je do toga. U narednom periodu posvetiću se pisanju svog prvog romana i neću biti toliko prisutna na  wordpressu.

Dala sam sebi rok od tri meseca da završim roman koji sam započela. Eto od mene toliko. Dolaziću ponekad jer ipak ste vi moje komšije i mnoge od vas sam nekako baš zavolela.

Asocijativno uz zvuke violine

Uvek počinje na isti način. Udahnem vazduh i krene da se razliva od stomaka na gore. Raste kao plima dok me celu ne ispuni taj osećaj. Zatim se bude slike. Lutam  kroz njih, pokušavajući da ga raspetljam.

Vozim se u kupeu za spavanje, na relaciji Beograd-Bar.

Zatim stojim na terasi  stana u kom sam provela detnjstvo. Leto je. Osećam povetarac na licu, čuje se muzika. Dolazi iz ogromnih zvučnika na Savi.

Prodju dva tona, još jedan udah i već se vraćam iz škole u društvu svog psa. Zvali smo je Lora. Školu je volela više od mene. Ponekad je upadala u zbornicu  i  pravila haos po učionicama pokušavajući da me nadje.

Raspetljavam dalje, znam da nemam puno vremena. Uvek mislim samo da potraje dovoljno dugo. Taj osećaj je  kombinacija obećanja drugog života i sreće. I uvek mi se čini ako budem dovoljno brza  i poslažem slike koje ga obavijaju kao toplo ćebe, ako ih poslažem dovoljno brzo, ako ga ogolim, dobiću odgovor. Blesavo jer ni pitanje ne znam…Namigne meni u tim momentima i Prvi maj na Fruškoj gori, zamiriše roštilj i pivo. Ponekad me probudi glas moje majke  koja mi donosi doručak  u krevet.

Trudim se iz sve snage da ga što duže zadržim . Znam da će proći meseci  dok se iznenada ponovo ne javi, taj osećaj. On u brzom vozu, ja idem korak po korak. Trčim za njim i raspetljavam klupko…

Brzo nestane. Iza sebe ostavi otvorene fioke sećanja, nedorečenost i neispunjeno obećanje. Ostavi i saznanje koje ne želim da čujem, rečenicu koju automatski pobijam sa tvrdnjom:“Ima još vremena“. Tu rečenicu ni jedno pobijanje ne utiša.

„Živi svoj život umesto što dozvoljavaš da život živi tebe“.

Let iznad pustinje

Let iznad pustinje

Oduvek sam imala želju da napišem priču o čoveku kome je sve ravno do Kosova a i šire. Čovek koga ni nuklearna katastrofa ne bi pomerila. Čovek koji život vidi kao let iznad pustinje, sa sigurnog odstojanja promatra, ni zrno peska ga ne okrzne. Promatra-ne oseća. Gleda- ne vidi stvarno. Njegovo prisustvo u stvarnosti je svedeno, on sam potpuno isključen, ravnodušan. Kao muž iz ovog crtanog filma

Taj lik je samo sporedni u ovom crtanom filmu i izgovara jednu rečenicu sve vreme svog postojanja.

„Da draga“- tako postaje rečenica koja ga i stvara i u potpunosti definiše.

Ponekad poželim da budem kao taj lik… sposobna da se isključim da me ništa ne može dotaći, da živim videćisvoj svet i uživajući samo u njemu. Smislila bih neku pošalicu koja se uklapa u svaku životnu situaciju. E onda bih sa tom pošalicom lako glumila prisustvo a da me pri tom ništa ne pomera iz moje percepcije. Autistično- pa šta ako je? Šta to ova stvarnost koja nas okružuje može da ponudi, kakvu to  lepotu krije da zavredjuje bilo kakvo učestvovanje?

I tako… dok ja ne smislim dovoljno interesantan okvir za priču o takvom dosadnom isključenom čoveku vi uživajte u crtanom filmu. Evo i isečak iz istog crtanog filma

Prodavac snova bajka

Prodavac snova ima veliku torbu od zečije kože čvrsto zakačenu za njegov vrat. Ima ogromne korake dovoljne da  hodajući opkorači Linheštajn ili Maltu. Nosi šeretski osmeh iza uha onaj koji danas koriste putujući trgovci i poneki  P.R. menadžer. Treba mu sedam minuta i trideset dve sekunde da prepešači  planetu zemlju. Brži je od ljudskog oka a mudriji od svih bogova. U davna vremena poželeo je da ima naslednika pa je od Zevsa i Maje uzeo njihovog sina Hermesa da ga obuči. Ovaj je naučio sve što je mogao o poslu trgovca i otišao da bude glasnik bogova, otišao bez pozdrava i objašnjenja. Od tad je prodavac snova sam. Zakleo se tada da više nikog nikad neće uputiti u tajne svog zanata.Ovih dana je primoran da prenebegne zakletvu.

U svojoj torbi svetom nosi promašene izbledele snove otkupljene budzašto od lenjih vlasnika. On snove ne stvara samo se stara da oni već stvoreni budu ostvareni pa ako prvobitni vlasnik ne čini ništa da bi svoj san ostvario on pronalazi nekog drugog dostojnijeg koji će san voleti i ka njemu stremiti. Lenjom vlasniku otkupi san za bledu kopiju ili pregršt šarene laže i onda sve svoje nade polaže u novog vlasnika. Što se više snova ostvari toje njegova torba lakša a osmeh veseliji. Najbolji prijatelji su mu zečevi i bubamare zato što ovi ceo život provedu sanjajući, ne umeju drugačije. S njima se prodavac snova poneki put  dugo zapriča njegova torba postane teška, preteška. Tad se javi Gravitacija da ga opomene

Vreme je da neki san pokloniš, previše se promašenih u tvojoj torbi zaigralo.Ako se ne pokreneš težina torbe izbaciće planetu u neki drugi planetarni sistem. Ljudi to neće podneti.

Uff ti ljudi… Ne daju ni dve rečenice da progovorim a već su se toliko snova odrekli… Nije tako bilo uvek. Ranije sam umeo i po dve nedelje da sedim na rubu sveta i uživam dok torba ne oteža. Sve se izokrenulo u ovo moderno doba. Odriču se snova  izmedju dva zalogaja a pogodnih vlasnika, sposobih da ostvare i  oboje promašen san  sve je manje. Posao mi je postao baš težak i neka starost me stiže…. Ajd evo krećem… Trebao bih naslednika pronaći ili bar pomoćnika…

Polako ustaje da ne poremeti ravnotežu ruba sveta i pravi prvi korak. Nasmeši se Južnom polu i nastavlja sebi da mrmlja u bradu. A brada mu dugačka kao pola Afrike, skoro dva veka nema kad da se obrije.

Da nadjem pomoćnika, ne znam kako  da izvedem, stvarno ne znam. Hermes mi je bi zadnji pokušaj, tad sam još imao i vremena da nekog učim i nekom da objašnjavam ,sad ni za dve rečenice nemam vremena a torba mi puna.. hmm.. a bez pomoćnika neću moći još dugo… previše ljudi, previše promašenih snova i lakog odricanja a vremena nigde i ono poludelo skroz. Nekad je Vreme bilo dostojanstveno. Umelo je stati i zastati, umelo koju mudru prozboriti. Sad jurca ko pomahnitalo.

Šta me prozivaš, ti zabradjeni ostatku prošlih vremena. Tebi i nije mesto ovde. Vidiš valjda da ljudi za snove ne haju. Njima to više ne treba. Sad imaju  Tehniku. Ne razumem što se patiš više. Idi lepo na onaj tvoj rub sveta, dok nije i on nestao i baci torbu u neki drugi univerzum. Uživaj u svojoj starosti a njih pusti ko da ne znaš da njima niko više nije poteban. I ne samo da su ljudi dovoljini ljudima nego je jedan čovek  dovoljan samom sebi… Snovi… pa to su bajke u koje ni mala deca više ne veruju.

E Vreme! Nemoj tako… deca još veruju, bar neka, a nadje se i poneki odrastao čovek spreman da se bori… Zbog njih ja i nosim ovu torbu. Kad njih ne bude baciću torbu i otići u Mit da se lepo odmorim. Nego što si tako pomahnitao istrošićeš se  prebrzo?  Drago mi je što si mi se naizad javio jer moram da te zamolim za uslugu, veliku.

Ja nisam Deda Mraz da ispunjavam želje. Tebi dugujem uslugu tako da reci, šta treba?

Treba mi da zastaneš, da sve na planeti zaustaviš onog momenta kad pronadjem učenika. Sam više ne mogu a ako nastaviš ovako pomahnitalo da juriš neću imati dovoljno vremena da obučim pomoćnika. Vidiš i sam kako je. Nemam vremena ni da se obrijem tokom zadnja dva veka a kamoli nekog da podučavam. Kad ga naučim svemu što treba ti nastavi normalno ko i do sad. Niko neće ni znati da si stao. To je jedina nada za one retke kojima je još stalo do snova.Znam da tražim mnogo, možda previše, ali bez tvoje pomoći ja vrlo brzo odo u Mit a od ljudi ništa neće ostati. Tehnika će ih sve u skriveno ropstvo odvesti. Znaš i sam.

Znam i nisi mi jasan uopšte, šta je tebi stalo do ljudi, kad su takvi postali  i ne trebaju nam, mi svi bez njih ćemo lako. Baš pre nekako razgovarao sam sa Smakom. On mi reče da ja još više pomahnitam i požurim jer je njemu čekanje dosadilo pa kad ih lepo sve smakne zvao me na pir i veselje, dodji i ti. Cela će se družina opet skupiti. I Vetar se obradovao i More je odahnulo, već decenijama živi u strahu od ljudskih toksičnih otpada. Svi će biti tamo.. da ne zaboravim, pozdravio te puno tvoj stari drugar Knjigopisac eto čak ni on više ne želi sa ljudima da se preganja. Kaže da su delfini  mnogo maštovitiji i da mu je žao što njima nije dao svoju veštinu.

Vidim ja da ste se vi već sve izdogovarali i da ste digli ruke… ja ne mogu.. rekao sam ti … još uvek ima dece koja u snove veruju još uvek ima ljudi spremnih da se bore za san.Pa šta ako ih je premalo… Baš zato im treba još više pomoći. A ja se svoje namene ne odričem lako. Ima tu još nešto. Ako nestanu razlozi našeg postojanja meni se čini da ćemo i mi nestati. Ništa na ovom svetu ne postoji a da nema neku namenu, tako je ovaj svet nastao. Razmisli o tome.

Dobro… vidim da ne mogu da te odgovorim. Uslugu ti dugujem i ja ću svoj dug vratiti, samo mi te žao.

Ne dugo potom Prodavac snova zakoračio je preko Atlanskog okeana i palcem noge okrznuo Angolu i taman je poželeo da zakorači u Zambiju kad na ulici Luande ugleda dečaka sjajnih očiju i žustrih pokreta.Njegovo lice sjajilo je od dubokog ubedjenja u svoj san. Stvarnost je video kao kroz maglu, u slobodno vreme pričao  je sa zvezdama i zrnevljem kukuruza. Hvatao je vetar u torbu na svom ramenu a zatim ga puštao u polja.

Pronašao sam ga! Pronašao sam svog učenika… u njemu ima više ljubavi prema planeti  Zemlji nego što je u meni ima.

I vreme je namignulo prodavcu snova i potpuno stalo. Odoh ja na espresso na Monmartru dok ga ti ne  obučiš. Već decenijama imam želju da tu popijem kafu. A ti ne žuri i meni će prijati da malo odahnem.

Kako je vreme stalo, tako sve stade. Ljudi u pola koraka, zagrljaja. Vetar u pola zamaha, sve se zamrzlo u jednom trenutku postojanja. Dečak je u čudu posmatrao svet bez pokreta a Prodavac Snova uživao u njegovom oduševljenju.

A zašto se ja nisam zaustavio ?

Zato što sam te ja izabrao da budeš moj učenik.

Šta treba da učim od tebe i ko si ti ?

Ja sam prodavac snova. Od mene ćeš naučiti da procenjuješ ljude i vagaš snove. Naučićeš kakvom čoveku koji san da pokloniš. Imaćeš korake dugačke kao moje i planeta zemlja biće tvoje igralište. Nosićeš na ramenu torbu kao i ja u kojoj ćeš grejati izbedele snove i davati ih novim vlasnicima, trudeći se da nedješ onoga  ko će poklonjeni san umeti da  ceni.

Ih pa to uopšte nije teško…

Drago mi je ako tako misliš, samo nešto moraš da mi obećaš. Ovaj posao se radi večno. Nema odmora i nema nekog drugog posla iza. Dovoljno je zanimljiv da ti nikad neće biti dosadno. Ali ne smeš ga nikad napustiti. Ako to učiniš vreme neće ponovo zastati, da bih ja pronašao nekog drugog, a bez pomoći ja više ne mogu. Tog dana kad odeš i snovi će nestati. Ako si spreman na toliku žrtvu i takvo obećanje moja potraga je završena, ako nisi reci mi odmah. Ja vremena za gubljenje nemam.

Spreman sam i veoma sretan što si mene izabrao. Sad mi pade napamet, kad bi svakom čoveku objasnio vrednost i bitnost njegovog sna onako kako si meni objasnio bitnost posla koji treba da radim, možda bi ljudi češće ostvarivali svoje snove.

Dobrog sam učenika izabrao.

Čim je to izgovorio vreme je počelo iznova da teče i  sve na zemlji i cela planeta nastavila je svoje kretanje…

Ovo je bilo moje poslednje zaustavljanje. Zbog prethodna tri zaustavljanja postoji prestupna godina, šta će ovo zaustavljanje doneti, ne znam… znam da je kafa bila fenomenalno fenomenalna.

Hahahah.. pa naravno ta kafa je rezultat ostvarenog sna jednog čoveka. Mora biti odlična. Hvala ti !

Danas i Prodavac Sna i dečak vedro obavljaju svoj posao, sve stižu… Iako ljudi i dalje odbacuju snove previše lako oni uspevaju zajedno pronaći one koji će uložiti dovoljno truda da san i ostvare.

Prodavac Sna zahvaljujući dečaku ponovo ima vremena da porazgovra sa svojim prijateljima na rubu sveta. Našao je i vremena da se obrije. Od onolike brade napravili su prekrivač za kišne oblake da oblacima ne bude hladno kad daruju kišu.