Nedoumica

   Uvek sam bila apa-drapa. Farmerke, kosa u rep, majica- što šira to bolja. Štikle ne podnosim čim dodje toplo vreme uvučem se u starke i iz njih ne izlazim do jeseni. Odgovara mi tako. Ne moram da mislim kako sedim ili na koji način držim cigaretu. Svi koji me znaju navikli su na mene takvu. Sve poslove koje sam radila u životu-a bilo ih je, uvek sam tražila tako da ne podrazumevaju poslovnu garderobu i  formalno ponašanje.Ali sad sam zagazila u tridesete, dok sam trepnula okom 35 mi se nasmejala u lice. Sutra idem na formalni poslovni sastanak. Otvaram orman i počinjem da paničim. Ona standardna panika koja se završava sa:“ Pa ja nema šta da obučem!“, Ona koju sam hiljadu puta začudjena posmatrala kod svojih prijateljica. Žena koja me pozvala na sastanak, izuzetno prijatan razgovor završila je sa: „Molim vas nemojte dodji u patikama i farmerkama, mi smo ozbiljni ljudi i držimo do  poslovnog imidža.“

Ne, naravno. Pa to se podrazumeva, odgovaram svojim najljubaznijim glasom.

U sebi mislim, budalo pa naravno da se podrazumeva! Shvati već jednom da nisi zbunjena devojčica, odavno si žena. I naravno istog momenta pomislim na svoju Seku. Najelegantnija žena koju znam. Poseduje tako fin i istančan estetski osećaj da bi joj pozavideli  i oni koji se time bave profesionalno. Osmeh mi ozari lice. U njenom ormaru pronaći ću sve što mi treba,  a ona će jedva dočekati da me pretvori u elegantnu ženu pa makar to bilo na jedan dan.  Možda je i vreme da tu ženu otkrijem u sebi, ako dobijem posao, htela ne htela moraću da menjam stil. Moja Seka bi rekla da gradim stil jer to moje opušteno apa- drapa ponašanje i nije stil. Ona smatra da oblačenje najbolje odslikava nečiji odnos prema životu,a ja sam previše opuštena i previše neodgovorna za svoje godine. Sve bih nekako da sačuvam dete u sebi, da vidim lepotu i izbegnem formalnosti. Pre ili kasnije svako mora da odraste. Ko zna možda je došlo vreme da i ja to učinim?

Prijatelj

Nisu svi dani isti i ne kotrljaju se istom brzinom. Neki okupani suncem ostanu da nas čuvaju od onih koji ostaju  obeleženi  kišom i olujom.  Danas je dobar dan, vedar.  Danas ni težina nema volje da me bezobrazno podseti da je unapred izlila cigle za sledeći korak. Prepoznati prijatelja, šta ima vrednije? Ljudi često kažu:“ Prijatelj je onaj ko ume s tobom patiti“, ali ljudi, prijatelj je pre svega onaj ko se iskreno ume obradovati zbog tvoje radosti! Meni rame za plakanje nikad nije trebalo. Svoje težine žvaćem u tišini, svoje bolove prepuštam tastaturi. I zato kad ugledah čoveka koji se zbog mene iskreno s punim srcem obradovao, čoveka koji je umeo da stavi na stranu svoje nevolje da bi sa mnom radost podelio, moja se radost ustostručila….I onda smo tiho sedeli na terasi i pustili da nas sunce okupa svojom nežnošću!

Apsurd sistema bode oči

Društveno uredjenje u kome živimo ima ozbiljan problem. I taj problem ne sastoji se u etičkim i moralnim normama koje prihvatamo i po njima živimo. Te norme su u redu, pravilno i jasno propisane. Zna se šta treba činiti da bi bio čovek. Problem je dublji. Problem je logična nedoslednost koja na kraju proizilazi iz takvog društvenog uredjenja.

Ukoliko ispoštuješ svaku društveno moralnu normu i imaš zahvaljujući tome mirnu savest, zapravo kao nagradu dobijaš jedino to. Dobijaš i odbačene snove,visok pritisak i manjak samopoštovanja jer nisi uspeo da sebe ostvariš do kraja u egzistencijalnom i ličnom. Dakle društvo te nagradilo za to što si poštovao sve što se od tebe traži, bez ulepšavanja nagradilo te ropstvom.

Sa druge strane ako raskineš sa svim tim normama koje treba da poštuješ da  bi bio koristan i uzoran član istog, ako ispišeš  kao pravilo broj jedan: „Ja bitan i tačka i gazim i nije mi problem, odjednom te to isto društvo nagradjuje, lepom egzistencijom i ispunjavanjem svih tvojih potreba… Apsurd koji ja možda ne umem dobro da iznesem ali ga itekako uočavam… U mikrosferi to bi bilo isto kao kad bi radnik koji retko dolazi na posao a kad  najzad dodje, taj posao ne ume da obavi , postao direktor fabrike i tako bio nagradjen za ne- trud… Ako tako postavljeno društvo dovodi do ovakvog apsurda gde sve od života uzimaju oni koj su spremni da prenebegnu i najopštiji ljudski obzir onda društveno uredjenje zahteva ozbiljnu reviziju. Onda je ono u osnovi pogrešno.

Kada  bismo svi bili  mašine koje ispunjavaju odredjeni program ovako uredjeno društvo koje počiva na hrišćanskim uverenjima i jasnim distinkcijama izmedju dobra i zla, ne bi imalo nikakvih problema. Mašina koja se pokvari pa prestane razlikovati dobro i zlo bila bi isključena reprogramirana i vraćena u sistem da mu bude od koristi… Ne bi se dešavalo da pokvarena mašina postaje vladar onima koje i dalje ispravno rade.

Pojava, da čovek koji više nema jasne moralne i etičke nazore, koji ne uočava osnovnu  razliku izmedju dobra i zla, postaje moćnik, vladar i kreator sudbina poslušnih, nije izuzetak nego naprotiv pravilo, koje kao takvo u potpunosti obesmišljava osnove na kojima stoji ovakvo društveno uredjenje. Takvu pojavu treba posmatrati na globalnom nivou, ona je prisutna u svim modernim uredjenim društvima. Prisutna kao pravilo broj jedan:

Moćan čovek, vladar vlastitog života i  života stada je onaj koji prenebegne pravila društvenog uredjenja i koji kasnije zahvaljujući   prenebegavanu pravila to društvo i kontroliše.

Sistemske promene su potrebne ne zato što je sistem sam po sebi pogrešan nego zato što u njegovoj krajnjoj istanci dovodi do apsurda. Taj apsurd nije greška sistema kao takvog nego greška čoveka kao takvog.

Kako napraviti sistem, društveno uredjenje koje bi u krajnjoj istanci dovodilo do ostvarenja individualnih težnji svake jedinke?

Prvi odgovor na ovo pitanje nameće se sam po sebi. Takvo uredjenje je nemogućnost dokle god je ljudske nesavršenosti.

Drugi odgovor, koji bi verovatno bio logički odogovor većine,, bio bi revolucija. Srušiti korumpirane i moćne  postaviti nove, drugačije ljude. Svesne odgovornosti koju nosi vladajuća funkcija. Nažalost meni je savršeno jasno da je i ovo rešenje samo sistemska greška. Revolucijama ljudi kroz istoriju nisu rešavali sistemske probleme. Revolucije su omogućavale potlačenima da postanu tlačitelji. Stvarne promene u odnosu čoveka prema pojmu moći nije bilo niti je revolucijama može biti. Revolucija je samo prividna promena koja funkcioniše u okviru istog sistema protiv koga se bori. Petlja.

Meni lično kad ovako postavim problem nameće se još jedno moguće rešenje ali verujem da ono može izazvati samo strah  i zgražavanje većine.

Zato mali uvod da ublažim značenje poslednjih redova ovog posta. Kant, koji je živeo mnogo pre mene ili vas je na najbolji način objasnio termin moralnog imperativa.

U svima nama postoje moralni imperativi. Oni su nekad u skladu sa imperativima društva, nekad nisu. Dokle god čovek poštuje vlastiti moralni imperativ on ima mirnu savest, može da se pogleda u oči i kaže ja sam Čovek. Ima ljudi koji tokom života spoznaju vlastiti imperativ i spoznaju da ih takvo saznanje sebe oslobadja  nametnutih okova. Takvom čoveku društvene norme nisu potrebne. On sam po sebi razlikuje dobro od zlog. Medjutim srazmerno mali broj ljudi kreće tim putem. Zašto bi, društvo je za njega sve propisalo samo to treba da ispoštuje i biće čovek. Zato velika većina nikad sebe ne otkrije i ne otkrije potrebe vlastitog Ja. Zato je i moguć ovaj sistemski apsurd. Jer je pojedincu prodana kao istina najveća laž koju on živi tokom celog svog života verujući da time postaje čovek.

Neophodno je poništavanje celokupnog dosadašnjeg sistema, poništavanje ovakvog društenog uredjenja i svih normi koji iz njega proizilaze. Iz poništenja sistema proizašla bi dozvola svakom pojedincu da upozna i da živi u skladu sa vlastitim moralnim imperativom. Tada ne bi postojali vladari i robovi. Bogati i siromašni. Postojali bi jednaki i ravnopravni. Onakvi kakvi smo rodjenjem došli na ovaj svet. I ne bi nam se vanzemaljici čudom čudili kad jednom odluče da nas upoznaju.

Retorta za proizvodnju mediokriteta

Svet teži ujednačavanju. Zemaljska kugla postaje  vešto izmućeni fil za tortu. Umesto hranjivih materija ova torta sadrži nametnute stavove, proklamovane stilove i gomilu serviranih informacija koje u stanju pospanosti i neaktivnosti drže običnog čoveka. Nacionalnost se mikserom u petoj brzini pretvara u blag i prihvatljiv ukus potrošenih reči…. Reči koje nikoga neće pokrenuti. Te reči i nemaju ulogu pokretača više su adekvatna doza morfijuma da se lakše svari servirana stvarnost…

Šta je to srpsko u stvarnosti Srbije?

Muzika?

Ako govorimo o nametnutoj Grand produkciji koja nam se svakodnevno plasira putem zvaničnih medija, možemo govoriti samo o sramotnom propadanju bilo kakvih vrednosti. Govorimo o plastičnoj hirurgiji, skandalima, paparacima, o telima dobro upakovanim da nose nimalo privlačne glasove. Da li je to srpska muzika? Ne bih rekla to je globalni lonac, pogrešnih nimalo ukusnih začina!

Ako govorimo o andergraund produkciji, govorimo o malim bendovima izgubljenim i u prostoru i u vremenu. Govorimo i o melodijama često otpevanim na engleskom jezikom, susrećemo se sa tvrdnjom da je rokenrol iz Srbije nestao sa raspadom stare Jugoslavije. Da li je to srpsko? Teško, nategnuto… tu  srpsko još nije nastalo baš kao što ni ova zemlja nakon raspada Jugoslavije zapravo nije nastala.

Hipermarketi, marketi, tržni centri, svakom je jasno da  su produkt globalizacije, ukrupnjavanja još jedna dobro podešena mešavina da može funkcionisati u svakoj nazovi državi…  Kad čujem reklamu:“ Kupuj u Disu jer kupuješ domaće“, pitam se ko je ovde lud?… Šta može biti domaće u zemlji u kojoj proizvodnja skoro da ne postoji? Šta može  biti domaće u objektu napravljenom po stranim uzorima, objektu koji nosi stranu reč u nazivu?Srbi imaju prodavnice, a ova nova Srbija ima hiper, super, itd… markete. Strane reči žvaćemo u toj torti svakog dana. Serviraju nam se putem medija,okupiraju našu svakodnevicu brže i lakše od bilo kog oružja. Jadan je narod koji gubi svoj jezik… A to se ne dešava samo kod nas, to je globalni trend. Ček da pokušam naći naše reči za ovu kovanicu – moglo bi svetski pravac, ali da sam tako odmah napisala mnogi to ne bi povezali sa  navedenom kovanicom. Globalni trend je bliži uhu.

Kuvamo se svi zajedno u istom  hiper, super, ultra, mega, giga, loncu. Postajemo ne samo bezumni konzumenti potrošačkog društva već postajemo i  proizvod istog tog društva. Proizvod toliko udaljen od onoga što je srpsko da sami sebe ne prepoznajemo.

Znam neki će reći:“ To je razvoj, to tako mora“. I unapred zato kažem nemam ja ništa protiv razvoja  samo dozvolite da on ima jasnu vezu sa kulturološkim i istorijskim premisama… Dajte mi način da iz dve premise izvučem logičan zaključak koji iz njih proističe.

Ovako postoji Srbija kao prva premisa. Uticaj sveta kao druga,  zaključak nije razvijena Srbija koja je zadržala svoje dobro i po-srbila svetsko dobro. Već je zaključak  uništena Srbija koja se odrekla svog dobrog i  po-srbila svetsko loše.

Dobijena papazjanija je  bezukusan fil. Svesno i namerno utapanje u medikritetski živi pesak istosti! Retorta za proizvodnju medikritetskog sveta u svom najsjajnim zamahu!

Budi genijalan, budi svoj, postaje tako- budi isti kao svi drugi! Savršena manipulacija, ili lobotomija svetskih razmera.

ubistvo i samoubistvo- tragedija praznika

Prošli su lagano i sporo i ovi dani puni hrane i piće i lepih želja. Ih kad bi bar sećanje na sve izgovorene želje potajalo bar do kraja januara…Ne moraju se ispuniti, samo da postoji saznanje o njima i svim lepim emocijama razmenjenim od Nove do Božića. To bi bilo dovoljno da osmeh potraje na većini lica  do početka proleća. Ali ne, želje su rezervisane za te praznične dane, nakon njih lica će dobiti izraz brižne i teške svakodnevice a zamaskirana težina iskeziće se sa još većom obesti na potpuno prazne džepove. I nije problem što su prazni džepovi… Problem je što su duše izmorene i potrošene bez snage i vere u bolje sutra, ako ovo danas preživimo…

Vi znate da se ja uglavnom ne bavim socijalnim i političkim temama, ima onih koji su i informisaniji i pametniji da nešto na tu temu kažu. Ali danas na treći dan Božića, najvećeg pravoslavnog praznika ne mogu da ćutim i neću.

U mom gradu majka 87 god i sin 65  izvršili su ubistvo i samoubistvo. Tek danas su pronadjeni  a strahota se dogodila na sam dan božića. Strahota je posledica bede i nemaštine u  kojoj su ovo dvoje starih ljudi, majka i sin, živeli već dugo godina. Bez socijalne pomoći, bez penzija bez bilo kakvih primanja u trošnoj hladnoj kući. Kupovali su drva na cepanice… možete li to da zamislite?  Nisu za najosnovnije imali a obeležavanje Božića i puna trpeza ko što je red i običaj za ovo dvoje bilo je nemoguć san! U takvoj zemlji živimo! Oguglali zatvoreni u naše male jadne životiće… Socijalna pravda- svašta ko izmisli taj termin? iz kog budžaka je ispuzao u ovo moderno sterilno i surovo vreme ? Probali su dobiti kakvu takvu pomoć, ovo dvoje starih… Naravno nisu je dobili… I nisu jedini… Mnogo je takvih… Nedovoljno staža ili broja godina da bi se od ove pogrešne tvorevine koju zovemo s ponosom Srbija, dobila bilo kakva materijalna pomoć, a previše godina da bi bilo gde dobili posao… Sramota za moj grad, velika i nezapamćena… Pa oni nisu ni čestito oružje imali nego sin izbo nožem majku pa onda i sebe… Idemo… Udarna vest uz čajne kolačiće i božićni kolač. Pa kao dete kad sam iz istorije učila o indijanskom plemenu koje svoje stare tera u šumu da ih divlje životinje pojedu, bilo je reči o nečovečnosti… A mi u ovoj našoj demokratiji šta radimo?! Nije li ovo gore sto puta…Prvo istroše čoveka, radi dok može onda mu ne daju penziju i onda ga puste da lagano tone u takvu bedu i nemaštinu koju ni jedan iole dostojanstven čovek ne može podneti….Dokle?  Iovako nas je malo preteklo nakon svih ratova…

Dokle će interesi manjine biti zaštićeni, dokle će se voditi bitke jedino u ime profita odabranih, na grbači ovog napaćenog naroda? Dokle će se onanisati nad Kosovom i istovremeno dozvoljavati da mladići  srpske nacionalnosti bivaju pretučeni na svoj Božić a da ova država ne reaguje… Prave platforme kojima se unapred ceo svet smeje! Prave platforme a narod u zemlji gladuje ili u najboljem slučaju preživljava… Životari.. Kuckaju se životići onih malih i nebitnih ko orasi u krckalici… lagano… Daj narodu hleba i igara neće se buniti… E ovi naši ne daju ni  hleba ni poštenih igara…Samo još više savijaj kičmu i još opreznije barataj budjelarom. Steži kaiš dok ti i kaiš ne uzmemo… A kad ne možeš dalje ti se lepo ubij,  ionako nam je prepoterećen penzioni fond! Smejurija… I dok isti ljudi i proizvode i prodaju, u ovoj zemlji je lepo zaokružen lanac proizvodnje, a zatim ti isti ljudi  diktiraju novo povećanje cena zbog oluje i Indiji- običan čovek je sve manji. Skupljen, poguren, dotučen, običan čovek nove robovlasničke ere… Humanost je neprofitabilna… Ne odbija se dovoljno od poreza!

I eto… Meni se čini, postaćemo zemlja slomljenih i pogurenih ljudi… Ako to već nismo… I meni se čini, ovakvo socijalno propadanje traje predugo i snage je ostalo premalo da se bilo šta promeni..Ako žabu ubaciš u ključalu vodu ona će naglo iskočiti, ako je ubaciš u hladnu koju postepeno zagrevaš ona će se do kraja skuvati u ključaloj vodi, a da pri tom neće ni pokušati da pobegne…Mi se kuvamo u vreloj vodi predugo i odavno  ne primetimo stepen ključanja!