Seća li se neko dudova?
… Davno beše. Duž seoskih puteva bili su zasadjeni drvoredi dudova. Kad procvetaju i zamirišu, celo selo dobije neku ljubičasto slatkastu boju. Deca se veru po dudovima, jedu plodove i vraćaju se kući, noseći odeću išaranu malim ljubičastim flekama. Zamrljane ruke ni sapun ne uspeva dobro oprati. Te ljubičaste fleke na rukama potraju do pred kraj leta. I nikom to ne smeta… Tako mi je pričala moja baka. Ona mi je i rekla da je pedesetih godina dvadesetog veka stiglo naredjenje da se svi dudovi poseku.
Narod ko narod, poštuje svaku vlast. Ako vlast kaže da dudova više ne treba da bude u Srbiji, to onda treba tako. Ta oni su učeni i obrazovani valjda bolje znaju… I u toku jednog dana nestadoše svi.. Bez mnogo reči. Bez žaljenja. Vršilo se žito, ko će o tome misliti…
Moj deda imao je jedan dud ispred kuće i on je po naredbi isečen, ali onaj u dvorištu nije hteo. Niko ga nije mogao naterati. “Šta ja gajim u svom dvorištu, to je samo moja stvar“. Tvrdoglavo zapeo i ne pušta. Tako je i ostalo…
Naravno kasnije se ispostavilo da vlast nije odjednom i prisilno zamrzela dudove kako se u prvi mah mislilo. Na mestu nekadašnjeg drvoreda i dan danas su drvene bandere i električni kablovi. Nije vlast mrzela dudove, vlast je zavolela elektrifikaciju. Seljaci su prekasno razumeli dekret. Seču dudova preživeo je samo jedan, deda Stanojev dud.
Zahvaljujući njemu ja sam imala ljubičaste ruke detinjstva. I danas pred kraj leta iznenada me zapuhne davno zaboravljeni, slatkasti miris prezrelog duda…
Jelena Bogosavljević 